Време борби јелена

Касно лето и почетак јесени у нашим шумама не могу се замислити без рике јелена. Ове складно грађене животиње раскошних рогова тада се окупљају и међусобно боре за наклоност женки. Сезона парења у равници траје од августа до септембра, док се јелени који живе на већим надморским висинама паре у септембру и октобру.
Током остатка године, мужјаци и женке живе одвојено. Јелени живе у мањим крдима из којих често одлутају, док се кошуте са младунцима и младим јеленима окупљају у већа крда, чији је најважнији задатак заштита младих и немоћних животиња. Једино су стари мужјаци самотњаци.
Само јелен који победи у борби има право на женку.

Битке су понекад дуготрајне и исцрпљујуће, а током парења мужјаци слабо једу, па за неколико дана могу да изгубе и по тридесетак килограма. Иако су млади јелени полно зрели већ кад наврше годину и по, они не учествују у борбама, пошто немају довољно снаге да победе старије мужјаке. Победник формира харем од неколико кошута с којима се пари. По завршетку сезоне парења ниво тестостерона код мужјака опада и рогови престају да му расту. Крајем зиме они ће отпасти, да би уместо њих израсли нови, већи и раскошнији. Рогови расту брзо – и до два и по центиметра на дан.

Јелени и кошуте у јесен добијају дуже и гушће крзно које ће их грејати током хладних зимских месеци. Мужјацима тада израста и грива – дужа длака око врата, коју женке немају. За разлику од летњег, риђег крзна, зимско је сивкастосмеђе, како би се мање видело на снегу и међу голим гранама дрвећа. Животиње које живе на планинама тада се спуштају у ниже пределе, где су зиме блаже.

Око 230 дана после парења женка се издваја из крда и на свет доноси једно или, ређе, два младунчета. Првих петнаестак дана, док младунче не ојача, мајка ће га од опасности крити у густој шуми, међу жбуњем. Брига о потомству препуштена је кошути: она ће га дојити и чувати од грабљиваца, а чим буде способно да је прати, повешће га са собом у крдо. Малишан ће уз њу бити у наредних годину дана.

Младунцима највећа опасност прети од рисова, док одрасле нападају вукови и медведи. Грабљивци готово никада не лове здраве и снажне животиње, које су способне да побегну или да се одбране. Али ако се, макар и на тренутак, издвоје из крда, неопрезност их може стајати главе. Када група на време примети опасност, најснажнија кошута, предводница крда, стаје у одбрану осталих женки и младунаца, ударајући грабљивца предњим ногама.

Ове животиње се у пролеће обично селе на веће надморске висине, где хране има у изобиљу. Хране се травом и лишћем, а зими, кад не могу да бирају, једу и лишајеве, гранчице и кору дрвећа. Кад завеје снег, помажу им и ловци, остављајући им сено и со. Током хладних дана у потрагу за храном одлазе док има дневног светла, док у летњим данима мирују, а само у сумрак и у зору излазе на пропланке и пашњаке. Остатак времена проводе преживајући храну.