Кад мама и тата полазе у први разред

Психолози упозоравају да полазак у школу може да буде веома стресан ако дете није припремљено за школски живот – уколико није социјализовано и нема никакву представу какву врсту обавеза подразумева школовање. Због тога Мирјана Митровић, психолог и аутор књиге „Мама и тата полазе у школу”, родитеље ђака првака саветује да пруже детету реалну слику школе.

„Дете треба да зна да ће у школу ићи сваког дана, осим викенда, да ће у њој остајати три до четири сата и да ће доста учити, прво да чита и пише, потом да рачуна и да пева, да ће учити о биљкама и животињама, као и да ће учитељица проверавати то знање и да ће за то добијати оцене. Исто тако, дете треба да зна да школа није само место где се учи, већ и средина где ће упознати нове другаре, да ће ту бити много смеха, суза, свађе... Прича о школи треба да обухвати све лепе, али и оне мање лепе ситуације. Али у свему томе дете треба да осети понос родитеља што постаје ђак, као и њихово поверење у његов будући рад – каже Мирјана Митровић.

Дечји психолог Маја Антончић истиче да је полазак у школу неретко већи стрес за родитеља него за дете – ретко који малишан ће рећи да брине како ће се снаћи у школи и да ли ће се уклопити у друштво, али ту врсту стрепње имају готово сви родитељи будућих првака и логично је да део анксиозности преносе на дете. Један део родитеља био је збуњен јер су неки чланови кризног штаба за борбу против вируса корона предлагали да школска године почне касније због погоршања пандемијске ситуације, док су просветне власти рекле да нема одлагања.

Иако су из Министарства просвете рекли да ће настава бити непосредна и да неће доћи до дељења разреда, детету мора да се каже да ће морати да носи маску – ако учитељица буде инсистирала на томе. Пошто је наша школа већ две деценије инклузивна, треба спремити малишана на то да ће можда делити клупу са дететом које има неки развојни поремећај.

Са дететом треба прошетати до школе пре 1. септембра, испричати му неку занимљиву причу о школи, рецимо, по коме је школа добила име, ко иде у школу од деце коју он познаје, испричајте му анегдоте из својих школских клупа... веома је важна ствар да га не заплашите, али ни не представите школовање као наставак вртића, јер оно то није...

Много је важније да дете зна основне социјално-хигијенске навике него сва слова азбуке или абецеде – да самостално једе, користи тоалет, пере руке, брине о својим личним стварима... Оно мора да зна и своју адресу, име и презиме својих родитеља и њихове бројеве телефона – без обзира на то што их има меморисане у телефону. Мора да научи пут до куће – у случају непредвиђене животне ситуације – што не значи да седмогодишње дете треба само да иде у школу сваки дан, али оно мора да зна како да се врати кући за случај да родитељи не дођу по њега. Сачувајте неколико дана годишњег одмора како бисте помогли детету да у првој школској недељи усвоји нове навике.

Иако би свако дете пре школе требало да усвоји читање и писање у припремном предшколском програму, чињеница је да нису сва деца похађала ту наставу. Немојте да учите са дететом, задатак је учитеља да га научи слова, бројеве, стране света. Родитеља треба да читају са децом, причају са њима, воде их у позориште и развијају дететова интересовања, а не да са њим уче таблицу множења или неправилне глаголе. Деци која су пре 1. септембра уз свессрдну помоћ родитеља научила ћирилицу, латиницу, множење и дељење може да буде досадно на часу...

„Од самог почетка школовања дете треба да има своје радни простор – посебну собу или кутак у стану, у којем нема буке од телевизора и жамор укућана. Такође, пожељно је да се играчке уклоне из видног поља ђака првака, јер је дете спремније за игру него за решавање математичких неједначина. С обзиром на то да су родитељи главни савезници учитеља у стварању радних навика, било би добро да неко од укућана у првим месецима школовања буде поред детета када се оно врати из школе – да му развије навику да заврши домаћи задатак и да прегледа шта је малишан урадио”, каже овај психолог.

Наша саговорница подсећа да је добра сарадња учитеља и родитеља значајан фактор успеха у школи и истиче да је поред редовног одлажења на родитељске састанке веома важно да маме и тате имају лични контакт са учитељем.

„Нажалост, са поласком детета у школу, многи родитељи се понашају по принципу ’бриго моја, пређи на другога’, отворено стављају до знања учитељу да је образовање детета искључива надлежност школе и да они неће да се ’мешају’ у ’посао’ учитеља. Њихову супротност чине маме и тате који за сваку слабију оцену траже заседање дисциплинске комисије школе и премештање детета у други разред како би се оно заштитило од ’самовоље’ учитеља. Због тога је важно да се између учитеља и родитеља изгради однос међусобног поверења”, закључује Маја Антончић.