Среда, 30.11.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Књигом на књигу

Да ли смо толико национално неодговорни када је питање иностране политичке неистине ушло и у (не)научне књиге, а ми ’српски ћутимо’? Мислимо ли да ће неко други стати у заштиту вредности нашег националног постојања
(Фото М. Спасојевић)

Слика о нацији и држави ствара се на више начина. Једну смишљају и примењују припадници нације, а друга долази из иностранства. Какве су слике? Не зна им се број и, разуме се, свакојаке су. На једну, и то вероватно најважнију, скренуо је пажњу Чедомир Антић у тексту „Историјске преваре” („Политика”, 27. август 2022). Навео је књиге неколико страних аутора у којима се о српском народу пишу карактеролошке, историјске и политичке, благо речено неистине, а тачније лажи. Реч је о Американцу Филипу Џ. Коену, Немцу Холму Зундхаузену, (деведесетих година Рајнхард Лауер у српској поезији открива убице!) Французу Фредерику де Моли. Овај списак је знатно дужи, али он илуструје западну научну и псеудонаучну памет која се укључила у конструкцију демонизације српског човека и народа крајем прошлог века.

Текст Чедомира Антића, међутим, побуђује друго питање: Шта ми, а мислим под првим лицем множине на српске научнике из области друштвених наука, чинимо када се запљускујемо „сазнајним” производима о којим је реч? Да ли ми одговарамо на ове и друге историјске преваре? На неке од ових књига се одговарало критичким приказима у нашим малотиражним, научним часописима. Сећам се да су Славенко Терзић и Радош Љушић негативно оценили књиге поменутих аутора. Сећам се да је Алекса Ђилас критички оспоравао тезе Сабрине Рамет. Добар одговор су дали професори Данило Баста и Драган Стојановић великом „хуманисти” Хабермасу 1999. године, који је оправдавао бомбардовање Србије. Преглед аутора и књига о историјским преварама на адресу Срба може се прочитати у књизи Бориса Булатовића „Оклеветана књижевност”. Скромно додајем и своју критику нечувене, етикетирајуће књиге Жака Жилијара „Фашизам који надире”, коју је објавио Б92 1999. године (наравно Срби надиру).

Понавља се 1914. година. Сфорца у свом тексту о Николи Пашићу чуди се српском ћутању поводом оптужби за сарајевски атентат. „Ако се Срби сами не бране, то значи да је ћутање најбоље што могу да учине.”

И у ове три деценије то је наш начин према иностраном мишљењу о Србима. Појавиле су се књиге и чланци о српској колективној одговорности, а нисмо ни свесни какве штете наноси таква литература Србији и српском народу. Они научници који повезују знање и (националну) етику, по неком унутрашњем позиву, одговарају у нашим научним часописима својим критикама западних књига о којима је реч. Индивидуална научна одговорност. Тачно. Али где је ту држава и њена научна политика? Шта она као оснивач института и универзитета чини у овој ствари? Ништа. Док књиге у којима се замрачује слика о Србима долазе до важних библиотека, универзитетских и научних центара, државних институција, па се користе у политичком наступању према нашој држави и нацији, ми гледамо и чекамо да се нека појединачна научна савест јави и одговори у српским часописима које читају Срби из области друштвених наука. Тако се не брани истина нације и државе у научном и псеудонаучном свету.

Дакле, право питање је шта може, заправо шта би морала да уради државна научна политика у овом делу њеног рада. Најмање што може као оснивач и финансијер научних истраживања је следеће: да затражи пројекат од научних истраживача у области друштвених наука са циљем да се ауторски или у облику зборника радова одговори на овакве књиге које се објављују на Западу и другим земљама. Књигом на књигу. А затим да се те књиге преведу на одговарајући страни језик и пошаљу на важне адресе. И то би била научна борба за истину или неистину о нама и другима. То би било подразумевајуће очекивање грађана који пуне буџет за науку и високо образовање, а препуштени су самима себи да се у ситуацијама сусрета с неким странцима бране од колективне кривице.(Лично сам доживео „напад” од једног научника из азијске државе). Боље би прошао да је имао нашу књигу о њиховој и да је саговорнику бесплатно преда.

Овако како је сада, не ваља. С једне стране, понашамо се да ствари не видимо, да ће „наша истина победити”; с друге, појединци реагују у складу с научном савешћу, а научна политика која би морала да брине и о овој страни науке, дрема и ћути. За то време пресне лажи и нетачности се шире на (не)научном и политичком иностраном терену уз понеку домаћу асистенцију. Србија нема евалуацију научне политике посебно у области друштвених наука; већ сам писао и питао на овим страницама како се троше државне финансије и какви су резултати. Да ли смо толико национално неодговорни када је питање иностране политичке неистине ушло и у (не)научне књиге, а ми „српски ћутимо”? Мислимо ли да ће неко други стати у заштиту вредности нашег националног постојања? Реторичко питање.

Научни саветник у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Лазар
Врло добар чланак. Имам малу допуну на ауторове речи : “Појавиле су се књиге и чланци о српској колективној одговорности”. Треба знати да “колективна одговорност народа” (као ни “колективна кривица народа”) не постоји јер злочине не планира и не чини цео народ него одређена група. Ако узмемо за пример Немачку, у Нирнбергу је 1946 год оптужена, осуђена и погубљена група високих нацистичких вођа. Није “колективно” оптужен и суђен немачки народ.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.