Књигом на књигу

Слика о нацији и држави ствара се на више начина. Једну смишљају и примењују припадници нације, а друга долази из иностранства. Какве су слике? Не зна им се број и, разуме се, свакојаке су. На једну, и то вероватно најважнију, скренуо је пажњу Чедомир Антић у тексту „Историјске преваре” („Политика”, 27. август 2022). Навео је књиге неколико страних аутора у којима се о српском народу пишу карактеролошке, историјске и политичке, благо речено неистине, а тачније лажи. Реч је о Американцу Филипу Џ. Коену, Немцу Холму Зундхаузену, (деведесетих година Рајнхард Лауер у српској поезији открива убице!) Французу Фредерику де Моли. Овај списак је знатно дужи, али он илуструје западну научну и псеудонаучну памет која се укључила у конструкцију демонизације српског човека и народа крајем прошлог века.

Текст Чедомира Антића, међутим, побуђује друго питање: Шта ми, а мислим под првим лицем множине на српске научнике из области друштвених наука, чинимо када се запљускујемо „сазнајним” производима о којим је реч? Да ли ми одговарамо на ове и друге историјске преваре? На неке од ових књига се одговарало критичким приказима у нашим малотиражним, научним часописима. Сећам се да су Славенко Терзић и Радош Љушић негативно оценили књиге поменутих аутора. Сећам се да је Алекса Ђилас критички оспоравао тезе Сабрине Рамет. Добар одговор су дали професори Данило Баста и Драган Стојановић великом „хуманисти” Хабермасу 1999. године, који је оправдавао бомбардовање Србије. Преглед аутора и књига о историјским преварама на адресу Срба може се прочитати у књизи Бориса Булатовића „Оклеветана књижевност”. Скромно додајем и своју критику нечувене, етикетирајуће књиге Жака Жилијара „Фашизам који надире”, коју је објавио Б92 1999. године (наравно Срби надиру).

Понавља се 1914. година. Сфорца у свом тексту о Николи Пашићу чуди се српском ћутању поводом оптужби за сарајевски атентат. „Ако се Срби сами не бране, то значи да је ћутање најбоље што могу да учине.”

И у ове три деценије то је наш начин према иностраном мишљењу о Србима. Појавиле су се књиге и чланци о српској колективној одговорности, а нисмо ни свесни какве штете наноси таква литература Србији и српском народу. Они научници који повезују знање и (националну) етику, по неком унутрашњем позиву, одговарају у нашим научним часописима својим критикама западних књига о којима је реч. Индивидуална научна одговорност. Тачно. Али где је ту држава и њена научна политика? Шта она као оснивач института и универзитета чини у овој ствари? Ништа. Док књиге у којима се замрачује слика о Србима долазе до важних библиотека, универзитетских и научних центара, државних институција, па се користе у политичком наступању према нашој држави и нацији, ми гледамо и чекамо да се нека појединачна научна савест јави и одговори у српским часописима које читају Срби из области друштвених наука. Тако се не брани истина нације и државе у научном и псеудонаучном свету.

Дакле, право питање је шта може, заправо шта би морала да уради државна научна политика у овом делу њеног рада. Најмање што може као оснивач и финансијер научних истраживања је следеће: да затражи пројекат од научних истраживача у области друштвених наука са циљем да се ауторски или у облику зборника радова одговори на овакве књиге које се објављују на Западу и другим земљама. Књигом на књигу. А затим да се те књиге преведу на одговарајући страни језик и пошаљу на важне адресе. И то би била научна борба за истину или неистину о нама и другима. То би било подразумевајуће очекивање грађана који пуне буџет за науку и високо образовање, а препуштени су самима себи да се у ситуацијама сусрета с неким странцима бране од колективне кривице.(Лично сам доживео „напад” од једног научника из азијске државе). Боље би прошао да је имао нашу књигу о њиховој и да је саговорнику бесплатно преда.

Овако како је сада, не ваља. С једне стране, понашамо се да ствари не видимо, да ће „наша истина победити”; с друге, појединци реагују у складу с научном савешћу, а научна политика која би морала да брине и о овој страни науке, дрема и ћути. За то време пресне лажи и нетачности се шире на (не)научном и политичком иностраном терену уз понеку домаћу асистенцију. Србија нема евалуацију научне политике посебно у области друштвених наука; већ сам писао и питао на овим страницама како се троше државне финансије и какви су резултати. Да ли смо толико национално неодговорни када је питање иностране политичке неистине ушло и у (не)научне књиге, а ми „српски ћутимо”? Мислимо ли да ће неко други стати у заштиту вредности нашег националног постојања? Реторичко питање.

Научни саветник у пензији