Болна љубавна прича

Наталија је, кажу, била највољенија жена на српском двору. Та тврдња поткрепљена је чињеницом да двадесетједногодишњи српски кнез Милан Обреновић није испросио шеснаестогодишњу ћерку влашког спахије Николе Кешка да би обезбедио династију и учврстио власт, већ због њене лепоте и љубави која је планула на први поглед и без проводаџија. То је крунисано браком такорећи одмах: венчали су се 5. октобра 1875. године у Београду.

Милан је обожавао своју младу супругу. Између осталог, са путовања по Европи, а махом у Аустрију, односно у Беч, редовно јој је доносио на поклон изузетне примерке накита који би пред лепотом његове кнегињице губили сјај. Изгледа да је и сама била свесна тога јер се чак и на службеним фотографијама увек приказује – без накита!

Лепота, честитост и доброта

Кнегиња, а потом краљица Наталија, остала је упамћена не само по лепоти, већ и по честитости, доброти и племенитости, што својим познатим доброчинствима није успела да домаши ни краљица Марија, супруга краља Александра Карађорђевића.

Сувише страсна љубав уме брзо да прегори. И мада је крах брака приписиван Милановим авантурама са дворским и осталим дамама и скандалозном открићу да је од виле једне од њих (у којој се данас налази Музичка школа „Станковић”) чак био прокопан тунел све до дворског парка, озбиљнија историја зна да је брачни бродолом био последица – политичких размирица! Милан је био познати аустрофил, док је Наталија отворено наклоњена Русији, а када се интереси великих сила преселе у кућу и брачну постељу, макар она била и краљевска, исход се да наслутити: развели су се 12. октобра 1888. године добивши претходно наследника Александра, сина јединца, последњег изданка династичког стабла Обреновића.

Занимљиво је да је у јануару идуће године усвојен нов, либералан демократски устав, с којим Александар, у чију корист је краљ Милан абдицирао два месеца касније, није знао шта да ради.

Колико су страсти уносили у своју љубав толико су се крвнички окомили једно на друго после развода, тако да је и Гарашанинова влада пала због тога. Не умејући да се супротстави Наталијиној популарности у народу, Милан је издејствовао декрет о њеном протеривању из Србије. Напустила је земљу 7. маја 1891. године.

Милан Обреновић, европски бонвиван, био је џентлмен са манирима: бившој супрузи дао је на коришћење раскошан дворац „Сашино” у Бијарицу, а као мајци краља, припала јој је и апанажа коју је она одбила. Долазила је у неколико наврата у посету сину Александру, али када се овај везао за Драгу Машин та навраћања су изостала: кад би долазила у Београд, обилазила би пријатељице, негдашње дворске даме из старих и угледних кућа.

Време туге и безнађа

Нажалост, у међувремену се приход Кешковог спахилука истањио и постао недовољан за живот у скупој, модерној Европи па је Наталија почела да залаже накит код пријатеља за које је знала да од тога не би направили скандал и од којих би га једном, када се врате нека срећна времена, могла откупити натраг.

Искрено је ожалила Миланову смрт у Бечу 1901. где је живео у егзилу од абдикације, а само две године касније доживела је најтежи ударац. У крвавом преврату изведеном у ноћи између 28. и 29. маја 1903, кад су уз краља Александра и краљицу Драгу Машин убијене још 203 особе, углавном часни официри и војници који ни под претњом смрћу нису желели да погазе заклетву, са политичке сцене избрисана је династија Обреновић. Скрхана болом, несрећна мајка изјавила је да је то завршетак посла започетог још 1868, када је у атентату у Кошутњаку убијен кнез Михаило Обреновић.

После, ипак, великодушне дозволе да сина јединца сахрани у крипти Саборне цркве (одакле је пребачен у Цркву светог Марка задужбину Милоша Обреновића), сву своју имовину широм Србије оставила је Универзитету, а све остало разделила верним пријатељима који ће тек осетити последице привржености свргнутој династији, вратила се у Француску, где је пришла римокатоличкој вери и замонашила се.

Уверена да се растеретила овоземаљских добара, живела је у неком париском самостану све до средине тридесетих година, када је сазнала да је, иако разведена, као мајка последњег Обреновића, управо она баштинила летњиковац у Бијарицу, некретнине по Европи, сефове непознатог садржаја у Швајцарској и ко зна шта још. Тестаментом је све оставила Јаковљевићима, потомцима Милошевог полубрата Јакова, уз образложење да су књаз Милош и господари Јован и Јеврем својим потомцима оставили значајан иметак, док је Јаков остао на селу да чува огњиште и окупља и штити породицу од злих времена, па је ред да и његова деца нешто наследе.

Београдска Улица Народног фронта, бивша Абаџијска чаршија, названа је по краљици Наталији деведесетих година прошлог века, мада је пре могла да се посвети краљици Марији Карађорђевић јер је у њој здање Друге женске гимназије, данас Електротехничке школе „Никола Тесла”, њена задужбина. До тога је дошло јер је на месту школе некада била капела посвећена Светој Наталији Никомидијској, хришћанској мученици која је канонизована још у петом веку.