Bolna ljubavna priča

Natalija je, kažu, bila najvoljenija žena na srpskom dvoru. Ta tvrdnja potkrepljena je činjenicom da dvadesetjednogodišnji srpski knez Milan Obrenović nije isprosio šesnaestogodišnju ćerku vlaškog spahije Nikole Keška da bi obezbedio dinastiju i učvrstio vlast, već zbog njene lepote i ljubavi koja je planula na prvi pogled i bez provodadžija. To je krunisano brakom takoreći odmah: venčali su se 5. oktobra 1875. godine u Beogradu.

Milan je obožavao svoju mladu suprugu. Između ostalog, sa putovanja po Evropi, a mahom u Austriju, odnosno u Beč, redovno joj je donosio na poklon izuzetne primerke nakita koji bi pred lepotom njegove kneginjice gubili sjaj. Izgleda da je i sama bila svesna toga jer se čak i na službenim fotografijama uvek prikazuje – bez nakita!

Lepota, čestitost i dobrota

Kneginja, a potom kraljica Natalija, ostala je upamćena ne samo po lepoti, već i po čestitosti, dobroti i plemenitosti, što svojim poznatim dobročinstvima nije uspela da domaši ni kraljica Marija, supruga kralja Aleksandra Karađorđevića.

Suviše strasna ljubav ume brzo da pregori. I mada je krah braka pripisivan Milanovim avanturama sa dvorskim i ostalim damama i skandaloznom otkriću da je od vile jedne od njih (u kojoj se danas nalazi Muzička škola „Stanković”) čak bio prokopan tunel sve do dvorskog parka, ozbiljnija istorija zna da je bračni brodolom bio posledica – političkih razmirica! Milan je bio poznati austrofil, dok je Natalija otvoreno naklonjena Rusiji, a kada se interesi velikih sila presele u kuću i bračnu postelju, makar ona bila i kraljevska, ishod se da naslutiti: razveli su se 12. oktobra 1888. godine dobivši prethodno naslednika Aleksandra, sina jedinca, poslednjeg izdanka dinastičkog stabla Obrenovića.

Zanimljivo je da je u januaru iduće godine usvojen nov, liberalan demokratski ustav, s kojim Aleksandar, u čiju korist je kralj Milan abdicirao dva meseca kasnije, nije znao šta da radi.

Koliko su strasti unosili u svoju ljubav toliko su se krvnički okomili jedno na drugo posle razvoda, tako da je i Garašaninova vlada pala zbog toga. Ne umejući da se suprotstavi Natalijinoj popularnosti u narodu, Milan je izdejstvovao dekret o njenom proterivanju iz Srbije. Napustila je zemlju 7. maja 1891. godine.

Milan Obrenović, evropski bonvivan, bio je džentlmen sa manirima: bivšoj supruzi dao je na korišćenje raskošan dvorac „Sašino” u Bijaricu, a kao majci kralja, pripala joj je i apanaža koju je ona odbila. Dolazila je u nekoliko navrata u posetu sinu Aleksandru, ali kada se ovaj vezao za Dragu Mašin ta navraćanja su izostala: kad bi dolazila u Beograd, obilazila bi prijateljice, negdašnje dvorske dame iz starih i uglednih kuća.

Vreme tuge i beznađa

Nažalost, u međuvremenu se prihod Keškovog spahiluka istanjio i postao nedovoljan za život u skupoj, modernoj Evropi pa je Natalija počela da zalaže nakit kod prijatelja za koje je znala da od toga ne bi napravili skandal i od kojih bi ga jednom, kada se vrate neka srećna vremena, mogla otkupiti natrag.

Iskreno je ožalila Milanovu smrt u Beču 1901. gde je živeo u egzilu od abdikacije, a samo dve godine kasnije doživela je najteži udarac. U krvavom prevratu izvedenom u noći između 28. i 29. maja 1903, kad su uz kralja Aleksandra i kraljicu Dragu Mašin ubijene još 203 osobe, uglavnom časni oficiri i vojnici koji ni pod pretnjom smrću nisu želeli da pogaze zakletvu, sa političke scene izbrisana je dinastija Obrenović. Skrhana bolom, nesrećna majka izjavila je da je to završetak posla započetog još 1868, kada je u atentatu u Košutnjaku ubijen knez Mihailo Obrenović.

Posle, ipak, velikodušne dozvole da sina jedinca sahrani u kripti Saborne crkve (odakle je prebačen u Crkvu svetog Marka zadužbinu Miloša Obrenovića), svu svoju imovinu širom Srbije ostavila je Univerzitetu, a sve ostalo razdelila vernim prijateljima koji će tek osetiti posledice privrženosti svrgnutoj dinastiji, vratila se u Francusku, gde je prišla rimokatoličkoj veri i zamonašila se.

Uverena da se rasteretila ovozemaljskih dobara, živela je u nekom pariskom samostanu sve do sredine tridesetih godina, kada je saznala da je, iako razvedena, kao majka poslednjeg Obrenovića, upravo ona baštinila letnjikovac u Bijaricu, nekretnine po Evropi, sefove nepoznatog sadržaja u Švajcarskoj i ko zna šta još. Testamentom je sve ostavila Jakovljevićima, potomcima Miloševog polubrata Jakova, uz obrazloženje da su knjaz Miloš i gospodari Jovan i Jevrem svojim potomcima ostavili značajan imetak, dok je Jakov ostao na selu da čuva ognjište i okuplja i štiti porodicu od zlih vremena, pa je red da i njegova deca nešto naslede.

Beogradska Ulica Narodnog fronta, bivša Abadžijska čaršija, nazvana je po kraljici Nataliji devedesetih godina prošlog veka, mada je pre mogla da se posveti kraljici Mariji Karađorđević jer je u njoj zdanje Druge ženske gimnazije, danas Elektrotehničke škole „Nikola Tesla”, njena zadužbina. Do toga je došlo jer je na mestu škole nekada bila kapela posvećena Svetoj Nataliji Nikomidijskoj, hrišćanskoj mučenici koja je kanonizovana još u petom veku.