Радници се враћају у Србију

Док радници из Србије и даље у сопственој режији незаустављиво одлазе у иностранство, посебно у Немачку, све чешће на том путу налазе се и домаће микрофирме. У земљи их, до девет запослених, има око 7.000, а како истиче Саша Торлаковић, председник Синдиката радника грађевинарства Србије, све чешће се дешава да такви послодавци својим радницима сами проналазе посао у иностранство, радије него што им дозвољавају да они сами одлазе појединачно.

– У Немачкој има 820.000 грађевинских радника, а недостаје им још 200.000. Посла тамо, дакле, има. Међутим, сада Немци планирају да уведу своју верзију зелене карте, што је још један доказ да вапе за квалификованим радницима. Ипак, имамо и случајеве да нам се враћају радници у Србију, да отварају мале фирме, овог пута као подизвођачи великим грађевинским компанијама – открива Торлаковић.

Према подацима Немачког информативног центра за миграције, стручно образовање и каријеру ДИМАК, од почетка глобалне иницијативе „Повратак у нове шансе” Министарства за економску сарадњу и развој СР Немачке које у Србији спроводи ГИЗ, односно од 2017. године до сада пружено је око 144.500 мера подршке појединцима.

– Од тог броја, око 24.100 мера подршке било је пружено за повратнике из Немачке. Meђу поменутим мерама највећи број њих односио се на личне савете о могућностима обука и рада у Србији, промоцију запошљавања, потом запошљавање на селу, програме обука за предузетнике, материјалну помоћ за стартап, психосоцијална саветовања, стамбене и подршке социјалној реинтеграцији... – истичу у центру за миграције, стручно образовање и каријеру ДИМАК.

Торлаковић истиче да се однос према страним радницима у Србији поправља. Подсећа да је недавно обишао градилишта на Златибору, где је на седам различитих градилишта код једног послодавца затекао уредно пријављени раднике из Турске.

– Ствари се поправљају, набоље, за разлику од пре неколико година када сам, на пример, обилазећи градилишта на Дивчибарама сазнао да од 450 Турака, њих само 150 било је пријављено – додаје он.

Да се Европа годинама припрема за увоз стране радне снаге, доказује и податак да ће, рецимо, Холандија за 10 година направити око милион стамбених јединица за раднике мигранте. Они већ сада уводе пословни знаковни језик, јер на градилиштима имају и по 12-13 различитих нација, открива Торлаковић.

– Због тога Европа „гута” нашу радну снагу, али и зато што је просечна зарада у грађевинарству 54.000 динара, што је ниско за тако високоризичан посао. Мада, морам да признам да многи од тих радника добар део зараде добијају „на руке”. То је ипак проблем, посебно што послодавци често доводе и раднике пензионере или неке људе са улице на грађевину – открива он и подсећа да ће егзодус радника из грађевинарства бити настављен уколико буде усвојен закон о сезонским радницима у области грађевинарства где послодавац неће имати обавезу да прави уговоре са запосленима, већ с њима само договара колико ће их платити. Послодавац по том предлогу има обавезу да плати држави од 300 до 400 динара по раднику у току једног дана ангажовања и то је све, додаје он.

А шта Србија конкретно ради како би привукла квалификовану радну снагу на градилишта?

– Увелико се ради на изменама закона о странцима, поједностављују се процедуре за одређене државе, посебне уредбе за Индију, Кину, Вијетнам, Турску, где се њихови радници лакше могу запослити код нас. У целу ту причу укључују се однедавно и агенције за запошљавање из Индије које, не само на простор Србије већ и Румуније и Бугарске, Албаније, Црне Горе, БиХ, доводе хиљаде азијских радника – подсећа Торлаковић.