Злочини без казне

Масовни убица је коначно иза решетака. Порука је јасна – ниједан злочинац, без обзира на то на како високом положају да се налази, неће избећи суд правде. После хапшења Радована Караџића те и сличне реченице освануле су у готово свим светским медијима.

Али да у свету међународне правде не влада ред, видело се још приликом првог озбиљнијег покушаја суђења немачким официрима 1924. године у Лајпцигу – процес је испао фарса, јер су за различите злочине одговарала само 24 официра, који су заузимали мање важна места у немачкој армији. Нирнбершки процеси су значили прекретницу, јер је практиковано правило да појединац више не може да рачуна да ће се сакрити иза ауторитета државе.

Познат је пример фелдмаршала Кајтела који је на основу Хитлерових инструкција у свом другом наређењу 16. децембра 1942. тражио од подређених да се у борби против партизана не обазиру на „витештво и Женевске конвенције”, уз захтев да његове јединице и против жена и деце употребе „свако средство  које може да доведе до успеха”. Кајтел је написао да ниједан „немачки војник који је био у борбама против партизана или њихових помагача не сме бити позван на судску или дисциплинску одговорност због својих поступака”.

Та дозвола за злочин постала је и сама злочин. Што не значи да у међународним судовима, који санкционишу ту врсту злочина, исти закон важи за све. Некадашњи израелски премијер Аријел Шарон никада није одговарао за покоље у Сабри и Шатили. Пиноче је измакао руци правде, а безбројне жртве преко 250 напада које су САД извеле на суверене државе широм света после Другог светског рата доказују да је међународна правда у рукама великих сила. И она за њих не важи.

Када би међународна правда била непристрастна, онда би тужиоци морали да се лате примера за који постоје докази да је први злочин био напад на независну државу на основу лажних разлога и без мандата Савета безбедности УН. Припадници Црвеног крста су у казаматима нападача одмах после почетка сукоба открили ужасне услове у којима су заробљеници били изложени „насилном, садистичком и криминалном поступању” окупатора. Од 70 до 90 одсто заробљеника било је ухваћено у рацијама и није имало везе са ратним дејствима, али су свеједно подвргнути „широкој употреби насиља” која је често доводила до ,„смрти или повреда”. То је омогућио тадашњи министар одбране земље-нападача, јер је у строго поверљивом документу ауторизовао 24 дозвољена, односно „физички и психички стресна метода” бруталног поступања са заробљеницима током саслушавања. Саветник председника исте државе записао је у једном од меморандума да председник може и да „суспендује Женевске конвенције”; мучење је легализовано применом незаконите дефиниције високог „прага бола”.

„Физички бол који представља мучење мора да буде једнак интензитету бола који настане приликом озбиљне физичке повреде, као на пример приликом престанка рада органа, престанка обављања одређених телесних функција или чак смрти”, пише у државном документу земље-агресора. Њена штампа је у свега три процента чланака оценила да домаћа војска мучи затворенике – медији већином извештавају о „грешкама” нижих официра. Ниједне новине нису осудиле почетак агресивног рата, а његов покретач, председник наведене земље, због уништења десетина хиљада живота никада није изведен пред суд. Када се један од посланика дрзнуо да за описане методе тортуре каже да су исте као оне које су „употребљавали нацисти, совјети и Црвени кмери”, жигосан је као издајник свог народа и морао је да се извини због непримереног поређења.

Није у питању Караџић, некадашњи председник Републике Српске, коме ће Тужилаштво хашког трибунала морати да докаже да су наређења која је написао током својег мандата, а у којима је тражио да се са заробљеницима и другим заштићеним лицима поступа у складу са Женевским конвенцијама – била маска. Председник који се у новије доба огрешио о Женевску конвенцију и аминовао мучење је Џорџ Буш, шеф државе која је спровела незаконит напад на Ирак. Скандал у Абу Граибу је шокирао свет, а злоупотребе у затворима су пописане у „извештају Тагуба” још марта и априла 2004. Прву причу о Абу Граибу објавила је станица Си-Би-Ес; јавност је о „дозволи за мучење”, коју је за председника Буша изумео саветник Беле куће Алберто Гонзалес, обавештена 8. априла 2004. Поређење злодела нациста, совјета и Црвених кмера са злоделима у затвору Абу Граиб учинио је сенатор Ричард Ј. Дурбин, а анализа о срамотном ћутању америчких медија поводом скандала о мучењу објављена је лане у књизи „Када штампа откаже”.

Нико од одговорних лица из америчке администрације није одговарао због „командне одговорности” за један од најсрамнијих ратова у новијој историји. Осуђени су само неки обични војници. Они најодговорнији, који су попут фелдмаршала Кајтела својим војницима дали одрешене руке за убијање и мучења – избегли су казну.

Србија од партнера у ЕУ и САД треба да тражи мање тетошења а више конкретну корист за своје грађане, јер је изручењем готово свих оптужених за ратне злочине Хашком трибуналу доказала да „схвата правила игре”, иако се то за многе од оних који ових дана честитају Србији за улазак у круг „цивилизованих” нација, не би могло рећи. Јер њима су њихови масовни злочинци на државном плану утекли, недодирљиви су за правду.