Zločini bez kazne

Masovni ubica je konačno iza rešetaka. Poruka je jasna – nijedan zločinac, bez obzira na to na kako visokom položaju da se nalazi, neće izbeći sud pravde. Posle hapšenja Radovana Karadžića te i slične rečenice osvanule su u gotovo svim svetskim medijima.

Ali da u svetu međunarodne pravde ne vlada red, videlo se još prilikom prvog ozbiljnijeg pokušaja suđenja nemačkim oficirima 1924. godine u Lajpcigu – proces je ispao farsa, jer su za različite zločine odgovarala samo 24 oficira, koji su zauzimali manje važna mesta u nemačkoj armiji. Nirnberški procesi su značili prekretnicu, jer je praktikovano pravilo da pojedinac više ne može da računa da će se sakriti iza autoriteta države.

Poznat je primer feldmaršala Kajtela koji je na osnovu Hitlerovih instrukcija u svom drugom naređenju 16. decembra 1942. tražio od podređenih da se u borbi protiv partizana ne obaziru na „viteštvo i Ženevske konvencije”, uz zahtev da njegove jedinice i protiv žena i dece upotrebe „svako sredstvo  koje može da dovede do uspeha”. Kajtel je napisao da nijedan „nemački vojnik koji je bio u borbama protiv partizana ili njihovih pomagača ne sme biti pozvan na sudsku ili disciplinsku odgovornost zbog svojih postupaka”.

Ta dozvola za zločin postala je i sama zločin. Što ne znači da u međunarodnim sudovima, koji sankcionišu tu vrstu zločina, isti zakon važi za sve. Nekadašnji izraelski premijer Arijel Šaron nikada nije odgovarao za pokolje u Sabri i Šatili. Pinoče je izmakao ruci pravde, a bezbrojne žrtve preko 250 napada koje su SAD izvele na suverene države širom sveta posle Drugog svetskog rata dokazuju da je međunarodna pravda u rukama velikih sila. I ona za njih ne važi.

Kada bi međunarodna pravda bila nepristrastna, onda bi tužioci morali da se late primera za koji postoje dokazi da je prvi zločin bio napad na nezavisnu državu na osnovu lažnih razloga i bez mandata Saveta bezbednosti UN. Pripadnici Crvenog krsta su u kazamatima napadača odmah posle početka sukoba otkrili užasne uslove u kojima su zarobljenici bili izloženi „nasilnom, sadističkom i kriminalnom postupanju” okupatora. Od 70 do 90 odsto zarobljenika bilo je uhvaćeno u racijama i nije imalo veze sa ratnim dejstvima, ali su svejedno podvrgnuti „širokoj upotrebi nasilja” koja je često dovodila do ,„smrti ili povreda”. To je omogućio tadašnji ministar odbrane zemlje-napadača, jer je u strogo poverljivom dokumentu autorizovao 24 dozvoljena, odnosno „fizički i psihički stresna metoda” brutalnog postupanja sa zarobljenicima tokom saslušavanja. Savetnik predsednika iste države zapisao je u jednom od memoranduma da predsednik može i da „suspenduje Ženevske konvencije”; mučenje je legalizovano primenom nezakonite definicije visokog „praga bola”.

„Fizički bol koji predstavlja mučenje mora da bude jednak intenzitetu bola koji nastane prilikom ozbiljne fizičke povrede, kao na primer prilikom prestanka rada organa, prestanka obavljanja određenih telesnih funkcija ili čak smrti”, piše u državnom dokumentu zemlje-agresora. Njena štampa je u svega tri procenta članaka ocenila da domaća vojska muči zatvorenike – mediji većinom izveštavaju o „greškama” nižih oficira. Nijedne novine nisu osudile početak agresivnog rata, a njegov pokretač, predsednik navedene zemlje, zbog uništenja desetina hiljada života nikada nije izveden pred sud. Kada se jedan od poslanika drznuo da za opisane metode torture kaže da su iste kao one koje su „upotrebljavali nacisti, sovjeti i Crveni kmeri”, žigosan je kao izdajnik svog naroda i morao je da se izvini zbog neprimerenog poređenja.

Nije u pitanju Karadžić, nekadašnji predsednik Republike Srpske, kome će Tužilaštvo haškog tribunala morati da dokaže da su naređenja koja je napisao tokom svojeg mandata, a u kojima je tražio da se sa zarobljenicima i drugim zaštićenim licima postupa u skladu sa Ženevskim konvencijama – bila maska. Predsednik koji se u novije doba ogrešio o Ženevsku konvenciju i aminovao mučenje je Džordž Buš, šef države koja je sprovela nezakonit napad na Irak. Skandal u Abu Graibu je šokirao svet, a zloupotrebe u zatvorima su popisane u „izveštaju Taguba” još marta i aprila 2004. Prvu priču o Abu Graibu objavila je stanica Si-Bi-Es; javnost je o „dozvoli za mučenje”, koju je za predsednika Buša izumeo savetnik Bele kuće Alberto Gonzales, obaveštena 8. aprila 2004. Poređenje zlodela nacista, sovjeta i Crvenih kmera sa zlodelima u zatvoru Abu Graib učinio je senator Ričard J. Durbin, a analiza o sramotnom ćutanju američkih medija povodom skandala o mučenju objavljena je lane u knjizi „Kada štampa otkaže”.

Niko od odgovornih lica iz američke administracije nije odgovarao zbog „komandne odgovornosti” za jedan od najsramnijih ratova u novijoj istoriji. Osuđeni su samo neki obični vojnici. Oni najodgovorniji, koji su poput feldmaršala Kajtela svojim vojnicima dali odrešene ruke za ubijanje i mučenja – izbegli su kaznu.

Srbija od partnera u EU i SAD treba da traži manje tetošenja a više konkretnu korist za svoje građane, jer je izručenjem gotovo svih optuženih za ratne zločine Haškom tribunalu dokazala da „shvata pravila igre”, iako se to za mnoge od onih koji ovih dana čestitaju Srbiji za ulazak u krug „civilizovanih” nacija, ne bi moglo reći. Jer njima su njihovi masovni zločinci na državnom planu utekli, nedodirljivi su za pravdu.