На ђубришту капитализма

Подгорица – Фестивал интернационалног алтернативног театра (ФИАТ), 37. по реду, ове године  са поднасловом „Идентитет”,  одржан је од 2. до 10. септембра на различитим отвореним и затвореним градским просторима (програми су на крају фестивала, због лоших временских услова, пребачени са Платоа Музичког центра Црне Горе и Црногорске кинотеке, у сале КИЦ „Будо Томовић” и Додеста). Поред разгранатих пратећих програма, позоришних, али и музичких, филмских и књижевних, у такмичарској селекцији одиграно је седам представа из различитих крајева света, од Француске, преко Италије и Литваније, до Велике Британије. ФИАТ је зато једини заиста интернационални позоришни фестивал у Црној Гори, како је истакнуто у овдашњим медијима (остали фестивали су регионални).

Такмичарске представе су идејно и формално провокативна дела која истражују ужарене проблеме савременог друштва, од нестабилних идентитета, ксенофобије и верске нетрпељивости, преко системског криминала и нељудске компетитивности у савременом капитализму, до питања заштите трагично угрожене животне средине. У првом делу фестивала, публика је најбоље реаговала на деликатно естетизовану и фантазмагоричну представу „Шума”, француског уметника Франка Вигруа, чија је представа „Флеш” прошле године затворила Битеф, као и на независну босанску продукцију „Осрамоћени” Дина Мустафића, о исламофобији, и верском и националном идентитету. Њено извођење је почело напољу, у парку Дворца Петровића Крушевац, док киша није драматично изрежирала нови ток сценске радње, селећи је у затворени простор.

У другом делу такмичарског програма, са нарочито великим интересовањем дочекана је представа „Под ледом” литванске групе Артураса Ареиме, настала према тексту утицајног, награђиваног и често извођеног немачког писца Фалка Рихтера. Реч је о жестоком, кошмарном, визуелно и музички интензивном одразу (не)могућности преживљавања у савременом свету. Сцена, као и аудиторијум, затрпани су пластичним флашама које се могу метафорички тумачити, као знак постојања у остацима брзе потрошње, у ђубрету нерециклираних амбалажа. Сцена је преплављена и микрофонима, жицама, и телевизијским екранима, што се такође може метафорички разумети, као критички одраз опште загушености технологијом, која пречесто исисава стварни живот из наших жила. У ту упечатљиву визуелну целину, битно је интегрисана електронска звучна матрица, често непријатни и агресивни звуци пиштања и шкрипања. Ова јака чулна димензија игре успоставља форму перформанс арта, упадљиво присутну и у телесном егзибиционизму актера (Рокас Петраускас, Довyдас Стонциус и Томас Ринкунас), њиховој нагости и травестији.

Протагониста је Паул Нико, симболички нико, потрошан и увек замењив, пословни консултант у великој компанији, непрестано под притиском и будним оком шефова који стално мотре на његов учинак. То интензивно оптерећење изазива потребу за менталним ескапизмом, за уточиштем духа, што се изражава у дугим монолозима, сећањима и поетским сликама које пројектује његова изнурена душа. Поетизација тмурне свакодневице, облик вапаја за избављењем, највреднији је слој текста и представе, отелотворења савременог друштва које фаворизује и бесрамно штити профит. Притом су уметност, која брине о угроженом духу, и здравство, што негује угрожена тела, први на удару у времену рецесија, околностима којима се представа такође критички бави, отварајући и болну проблематику отказа који још појачавају притисак на већ преоптерећеног човека. Што је притисак већи, снажнија је потреба за ослобађањем, а оно се на овој позорници ефектно постиже кроз песму и ритуални плес обнажених глумаца, као и кроз мењање пола, још један очајнички облик покушаја да се искочи из сопствене коже, да се постане неко други.