Шумадија точи шампањац

Винча код Тополе – Већ од првих, најлепших гроздова оволетошњег грожђа, у подруму „Александровић” у Винчи код Тополе почеће производња шампањца по технологији чувене француске винарске куће „Франсоа Домал”. Први чепови ће полетети у ваздух, према очекивањима власника подрума Божидара Александровића, тек за две године. Тачније – крајем 2010.

За свако квалитетно, а поготово врхунско вино, од кога се и прави шампањац потребно је пуно пара, знања, али и – среће, каже Александровић. Треба, најпре уложити велики новац у подизање винограда са најквалитетнијим сортама грожђа. Сачекати их да роде, а и када дођу до руке, да плод буде по свим захтевима струке и науке.

– Можеш све да урадиш како Бог заповеда, али један град… и све оде. Немаш квалитет. Зато треба имати и срећеда винограде, те „фабрике под отвореним небом” иневоље мало заобиђу. А када грожђе стигне до муљача… опет све испочетка. Поново треба пуно пара, знања и – среће. И тако стално у круг. Све док се вино не заискри у чаши, а мирис и укус освоје сваког ко га проба – прича Александровићи додаје да за њега, као већ искусног винара, ништа није лакше него у вино утиснути угљендиоксид и добити пенушавац.

Али свако пенушаво вино није шампањац. Овај који ће он правити биће први и прави шампањац из Шумадије. По свим врхунским технолошким правилима Француске. Постојбине шампањца.

Александровићу нису непознате наше тржишне (не)прилике. Не само са шампањцем, већ и винима. Не треба сметнути са ума стару српску пословицу „да се вино виљушком пије”. Шта то значи? Ми смо, сматра, још поприлично сиромашан свет, али са доста неуобичајеним навикама и обичајима при јелу и пићу. У већем делу Европе шампањац се пије као лагани аперитив. Ми пред јело, уз мезе „дрмамо” ракију и остала жестока пића. Осим тога, шампањац је веома скупо пиће и сркуће се у посебним приликама. Без обзира на све то, ми га, постајући полако део Европе, морамо имати.

С производњомшампањца, али и са све већим бројем малих винарија и подрума, Шумадија, па и Србија, полако се, према оцени нашег саговорника, враћају на винску карту Европе. Ми јој, тврди, не можемо понудити милионе боца са масовним и јевтиним винима. Никако. Наша шанса су квалитет и посебност домаћих сорти грожђа и вина. Треба полако враћати наш стари сортимент који смо јурећи количине изгубили минулих деценија.

– Европу морамо да шармирамо новим, само нашим винима, јер смо за њу непознати. Многи ће хтети само из знатижеље да га пробају, а ако им погодимо „жицу” и допадне им се – ето сталних купаца и наше развојне шансе – наглашава Александровић, од чијих се 200.000 боца годишње производње део већ извози у Швајцарску, Немачку и Америку.

Слободан Костић

--------------------------------------------------

Стижу Французи

Ових дана код Александровића у гостима су били власник винарије „Франсоа Домал”, Патрик Бурсон, са екипом својих сарадника. Први пут су и у Србији. Понешто су и чули о Првом светском рату и другачијим односима Србије и Француске. Са Александровићем их повезао један Аранђеловчанин – Драгослав Перишић, наш вишеструки мотоциклистички шампион који је, између осталог, од 1988. до 1994. возио у француском шампионату. Спонзор му је била баш Бурсонова винарија. Пошто му од ове сезоне за скупа такмичења по Европи финансијски помаже и Александровић, било је сасвим природно да се преко њега спријатеље и два винара.

Бурсон је, видевши питоме винородне падине око Опленца, пожелео да купи у комаду од 10 до 20 хектара земље, не би ли и он подигао виноград и малу винарију шампањца. Замолио је актуелног председника Општине Топола, Драгана Јовановића, да му помогне око проналажења одговарајуће парцеле. Паре, знање ипријатељство – нису проблем.