Šumadija toči šampanjac

Vinča kod Topole – Već od prvih, najlepših grozdova ovoletošnjeg grožđa, u podrumu „Aleksandrović” u Vinči kod Topole počeće proizvodnja šampanjca po tehnologiji čuvene francuske vinarske kuće „Fransoa Domal”. Prvi čepovi će poleteti u vazduh, prema očekivanjima vlasnika podruma Božidara Aleksandrovića, tek za dve godine. Tačnije – krajem 2010.

Za svako kvalitetno, a pogotovo vrhunsko vino, od koga se i pravi šampanjac potrebno je puno para, znanja, ali i – sreće, kaže Aleksandrović. Treba, najpre uložiti veliki novac u podizanje vinograda sa najkvalitetnijim sortama grožđa. Sačekati ih da rode, a i kada dođu do ruke, da plod bude po svim zahtevima struke i nauke.

– Možeš sve da uradiš kako Bog zapoveda, ali jedan grad… i sve ode. Nemaš kvalitet. Zato treba imati i srećeda vinograde, te „fabrike pod otvorenim nebom” inevolje malo zaobiđu. A kada grožđe stigne do muljača… opet sve ispočetka. Ponovo treba puno para, znanja i – sreće. I tako stalno u krug. Sve dok se vino ne zaiskri u čaši, a miris i ukus osvoje svakog ko ga proba – priča Aleksandrovići dodaje da za njega, kao već iskusnog vinara, ništa nije lakše nego u vino utisnuti ugljendioksid i dobiti penušavac.

Ali svako penušavo vino nije šampanjac. Ovaj koji će on praviti biće prvi i pravi šampanjac iz Šumadije. Po svim vrhunskim tehnološkim pravilima Francuske. Postojbine šampanjca.

Aleksandroviću nisu nepoznate naše tržišne (ne)prilike. Ne samo sa šampanjcem, već i vinima. Ne treba smetnuti sa uma staru srpsku poslovicu „da se vino viljuškom pije”. Šta to znači? Mi smo, smatra, još poprilično siromašan svet, ali sa dosta neuobičajenim navikama i običajima pri jelu i piću. U većem delu Evrope šampanjac se pije kao lagani aperitiv. Mi pred jelo, uz meze „drmamo” rakiju i ostala žestoka pića. Osim toga, šampanjac je veoma skupo piće i srkuće se u posebnim prilikama. Bez obzira na sve to, mi ga, postajući polako deo Evrope, moramo imati.

S proizvodnjomšampanjca, ali i sa sve većim brojem malih vinarija i podruma, Šumadija, pa i Srbija, polako se, prema oceni našeg sagovornika, vraćaju na vinsku kartu Evrope. Mi joj, tvrdi, ne možemo ponuditi milione boca sa masovnim i jevtinim vinima. Nikako. Naša šansa su kvalitet i posebnost domaćih sorti grožđa i vina. Treba polako vraćati naš stari sortiment koji smo jureći količine izgubili minulih decenija.

– Evropu moramo da šarmiramo novim, samo našim vinima, jer smo za nju nepoznati. Mnogi će hteti samo iz znatiželje da ga probaju, a ako im pogodimo „žicu” i dopadne im se – eto stalnih kupaca i naše razvojne šanse – naglašava Aleksandrović, od čijih se 200.000 boca godišnje proizvodnje deo već izvozi u Švajcarsku, Nemačku i Ameriku.

Slobodan Kostić

--------------------------------------------------

Stižu Francuzi

Ovih dana kod Aleksandrovića u gostima su bili vlasnik vinarije „Fransoa Domal”, Patrik Burson, sa ekipom svojih saradnika. Prvi put su i u Srbiji. Ponešto su i čuli o Prvom svetskom ratu i drugačijim odnosima Srbije i Francuske. Sa Aleksandrovićem ih povezao jedan Aranđelovčanin – Dragoslav Perišić, naš višestruki motociklistički šampion koji je, između ostalog, od 1988. do 1994. vozio u francuskom šampionatu. Sponzor mu je bila baš Bursonova vinarija. Pošto mu od ove sezone za skupa takmičenja po Evropi finansijski pomaže i Aleksandrović, bilo je sasvim prirodno da se preko njega sprijatelje i dva vinara.

Burson je, videvši pitome vinorodne padine oko Oplenca, poželeo da kupi u komadu od 10 do 20 hektara zemlje, ne bi li i on podigao vinograd i malu vinariju šampanjca. Zamolio je aktuelnog predsednika Opštine Topola, Dragana Jovanovića, da mu pomogne oko pronalaženja odgovarajuće parcele. Pare, znanje iprijateljstvo – nisu problem.