Полемике умишљених мислилаца

У време бројних умишљених мислилаца који нас свакодневно затрпавају „полемикама” са неистомишљеницима или са самим собом – због тиража својих рубрика и новина, намећу се нека неопходна правила о вођењу полемика.

Није права и слободна полемика, ако се води између слободног, независног мислиоца, са једне стране, и службеног представника партије, политичког клуба, групе грађана или представника  великих компанија (заправо са њиховим саопштењима), са друге стране.

Није могуће бити слободни мислилац, а истовремено бити функционер или портпарол  партије, политичке групе или „групе грађана”, заправо бот-политички  аналитичар у служби једне  странке.

Слободна и стварна полемика је могућа између слободоумног аутора и слободног, независног критичара његових ставова и то аргументима, а не етикетама.

Полемичар у служби самопромовисања, да би привукао пажњу јавности, на опште изненађење, у фалш полемици напада на национално или интернационално потврђене величине (на пример на тенисера Новака Ђоковића и академика и драмског писца Душана Ковачевића). Он смишљено изазива гнев јавности, што му је и био циљ – да због тога сви причају о њему. Привлачење пажње безобразлуцима, провокацијама и „клопарањима”, „успело” је књижевнику Слободану Тишми,  у интервјуу поводом освајања „Нинове” награде, који је пренео културни додатак  Политике 27. августа о. г.: „Нико не сме да га пипне. Зашто? Он је национална величина, као онај шопаџија Новак Ђоковић. Он је највише цитирани српски писац за скупштинском говорницом, што само по себи довољно говори. Благо њему! Својим комедијама се додворавао одређеном менталитету, разобличавао је наше мане али још више их уздизао, давао им људску црту, људски лик, као добар смо ми народ, духовит, весео, друштво опасних з…. Што не напише комедију где би главни ликови били Караџић и Младић?” Невероватне небулозе, које  ће изазвати лавину кометара, а то је и био његов примарни циљ.

У полемикама на респектабилном нивоу, основна аргументација је заснована на знању, научним, материјалним или искуственим подацима, а не на њиховој нестручној и априорно негативној интерпретацији. „Аргументи господо, а не трице и кучине”!

Априорна теза да смо ми неслободан, политички затрован или погрешно опредељен народ (подразумевајућа теза тзв. друге Србије) заслужује презир, а не полемисање. Политички системи и демократска права земаља које су нас бомбардовале без одлуке СБ УН и које нас сада уцењују „међусобним” признавањем отимања трећине наше територије,  наводе се као примери које треба да достигнемо. Енглези би то подвели под традиционални слоган: „У комшије зеленија трава”. Са таквим ставом полемика је немогућа, јер се ниједан аргумент противан њиховом не прихвата, већ грубо одбацује и квалификује.

Из историје политичких и књижевних мисли, сећамо се изузетно осмишљених и квалификованих полемика које су допринеле општем развоју духовности и политичке зрелости. На пример полемике Виктора Игоа због укидања парламентарне демократије незаконитим преузимањем власти  Луја Наполеона Трећег. Иако је још 1841. изабран у за члана Француске академије, па уставотворне и законодавне скупштине, Иго је устоличавањем Луја Наполеона Трећег, постао политички противник овом апсолутисти.  Када је Наполеон Трећи 1851. донео антипарламентарни устав, Иго га је прогласио издајицом сопствене домовине. Због страха од ликвидације, са породицом бежи у изгнанство, најпре у Брисел, а затим на британско острво Гернзи у Ламаншу и тамо остаје све до 1870.

Изванредну полемику, која је оставила трага у светским размерама,  водио је са властима велики књижевник и пријатељ Србије Емил Зола, залажући се за ослобађање капетана Драјфуса. Мада за то није било никаквог ваљаног доказа, Алфред Драјфус, француски капетан јеврејског порекла из Алзаса, оптужен је 1894. за шпијунажу у корист Немачке и осуђен на доживотни затвор. Зола је вештом полемиком показао да се ради о судској и антисемитској завери и да ће жртва бити невини војник своје земље. У афери Драјфус, Француска се обрачунавала са смртним непријатељима Немцима и са јеврејима из Алзаса, области који је својатана од обе државе. Емил Зола  је 1898. године упутио отворено писмо председнику републике под називом „Оптужујем”. У њему је оптужио реакционарне представнике војске који су се послужили лажним документима у жељи да прикрију правог кривца. Након неколико година Драјфус је ослобођен кривице. Драјфусова афера се често наводи као најпознатији пример неправедних оптужби и осуда недужних људи, а вешто полемисање Емила Золе са властима се узима као велико достигнуће и допринос слободи мисли. Због јавне полемике која је наишла на велику подршку у културним круговима и француском народу, Зола је оптужен и осуђен на затвор, али је успео да побегне у Енглеску.

Овакве полемике су прави примери аргументованих и храбрих критичких мисли које су доприносиле општем развоју демократије и демократских слобода у Француској, али и читавом свету. Иначе свакодневно наводно полемисање, а заправо неодговорно ћаскање у петпарачким листовима и колумнама, без ваљаних повода и аргумената, само изазива гнушање јавности и спрдњу са наводним полемичарима.

Редовни професор универзитета