Једна Кина, две Украјине

Русија се чврсто придржава принципа једне Кине, изјавио је ове недеље шеф Кремља Владимир Путин, потврђујући да Москва признаје кинески суверенитет над Тајваном и „осуђује америчке провокације у Тајванском мореузу”.

Путин је ово изјавио на састанку с кинеским председником Си Ђинпингом на маргинама самита Шангајске организације за сарадњу у Самарканду у Узбекистану. У Русији је овај сусрет најављиван као епохалан догађај који ће развејати америчку доминацију светом и најавити руско-кинеску еру, како се руско-кинеско приближавање тамо и иначе представља. У стварности, Си је изјавио да ће Кина сарађивати с Русијом тамо где имају заједничке интересе, а Путин је морао да призна да је Пекинг „изразио и забринутост” због рата у Украјини.

Москва је изричито за принцип једне Кине и принцип две Украјине – у једној владају власти из Кијева, друга је под руском окупацијом. Док тенковима гази по украјинском суверенитету, Русија поштује кинески суверенитет над Тајваном, али шта јој друго преостаје? Најмање што Кремљ може да уради у покушајима да се здружи с Пекингом јесте да саопшти да се залаже за кинески суверенитет. Сад кад је Запад окренуо леђа Русији, Путин идеализује Кину као новог партнера, иако је јасно да је веза између Москве и Пекинга далеко од идеалне.

ПРОБЛЕМИ У РАЈУ: Путин се последњих дана суочава с тешким губицима и повлачењем руске војске на украјинском фронту, али није одустао од пута у Самарканд и прилике да се сретне са Сијем. Откако је почео рат у Украјини, Русија и Кина се убрзано приближавају. Русија тражи замену за европско тржиште и значајно је повећала трговинску размену с Кином. Далеком истоку продаје енергенте по сниженим ценама, очекујући заузврат кинеска улагања.

Кинезима требају ресурси, Русији требају инвестиције. И Кина и Русија критикују Америку и заговарају мултиполаран свет. Обе сматрају да их је Запад понизио. Све ће доћи на своје сад кад се Кина и Русија здруже, или тако макар читамо у кинеским и руским медијима који само што нису поручили: „Америко, чувај се!”. Како ли се Руси и Кинези само раније нису сетили овог генијалног решења?

Ипак, и сусрет у Узбекистану показао је проблеме у рају. Путин је захвалио Кини на уравнотеженом ставу поводом Украјине, али и признао да Кина има и нека питања и да изражава забринутост кад је реч о рату у Украјини.

Сијева влада балансира између жеље да се боље повеже с Русијом и потребе да не изгуби западна тржишта и технологије. Кина је оптужила НАТО да је и он крив јер се ширио на исток, није осудила руски напад на Украјину и није Москви увела санкције, али није ни признала Крим и Донбас.

НЕВИДЉИВИ ПОБЕДНИК: Пекинг је засад једини победник рата у Украјини. Русија му продаје јефтин гас и нафту, а Америка се поново бави нечим другим – Украјином, па Кина може на миру да се развија. Кинези су „добијали” и друге ратове које нису водили. Многи аналитичари сматрају да је Кина та која је тријумфовала у америчком рату против терора. Док су Американци двадесет година ловили терористе по Блиском истоку, заглибљујући се у Ираку и Авганистану, Кина је искористила америчку усредсређеност на друге делове света да би јачала. Према овој школи мишљења, један од највећих пропуста америчке спољне политике је то што је Вашингтон био толико обузет терористима да није обратио пажњу на много већи проблем – кинеско оснаживање.

Критичари америчког председника Џоа Бајдена сматрају да Вашингтон и сад прави исту грешку – троши енергију у Украјини на рат путем посредника с Русијом, уместо да се спрема за окршај с неупоредиво опаснијим ривалом – Кином. Противници Бајденове политике не могу да схвате зашто је Вашингтон, који не може да избегне такмичење с Пекингом, гурнуо Русију у кинески загрљај. Зар Вашингтону није потребно да што више земаља буде на америчкој страни или макар неутрално?

МЕСТО У ГЛОБАЛНОМ СЕЛУ: Има и оних који сматрају да САД ипак не морају да брину о руско-кинеском савезу. Иако су руски и кинески председник пре неколико месеци поручили да „нема граница њиховој сарадњи”, границе постоје. Према овим схватањима, није могућ руско-кинески кондоминијум због асиметрије моћи између ових земаља. Русија има десет пута мање становника и десет пута мањи бруто друштвени производ од Кине, па може да буде само млађи партнер. Да ли ће земља оптерећена својим местом у свету и статусом велесиле пристати да буде млађи брат у том односу? Сусрет у Узбекистану могао је да подсети Сија и Путина да се њихове земље боре за исту интересну сферу управо у том региону – у постсовјетским републикама. Русија не може да занемари и чињеницу да са све снажнијом Кином дели границу дугачку 4.200 километара.

Иако је Кина највећи проблем за Америку, за Вашингтон је умирујуће што и бројне друге земље осећају нервозу, а све због ситуације коју је сингапурски дипломата Кишор Махбубани описао као „глобално село које се убрзано смањује, а у којем једна кућа постаје све већа”.