Како реформисати кривично законодавство

Да ли се казне кућног затвора и рада у јавном интересу адекватно спроводе у пракси, треба ли увести могућност условног отпуста за осуђене на доживотни затвор, колико је кривичних дела дуплирано, а колико је кривични поступак бржи или спорији, само су нека од питања која се намећу након последњих измена кривичног законодавства, док стручњаци у радним групама предлажу нове измене и допуне Кривичног законика, Закона о малолетницима и Законика о кривичном поступку.

Судије кривичари и судије Уставног суда, јавни тужиоци и њихови заменици, велики број адвоката који поступају у кривичним предметима, као и професори са кривичних катедри покушаће на предстојећем саветовању на Златибору да одговоре на питања треба ли и на који начин реформисати кривично законодавство и да ли су скраћени поступци и примена алтернативних санкција и мера у Србији током последњих година дали резултате и утицали на смањење криминалитета.

Српско удружење за кривичноправну теорију и праксу, Министарство правде Републике Србије, Правосудна академија, Институт за криминолошка и социолошка истраживања и Мисија ОЕБС-а у Србији, одржаће током наредне недеље, од 21. до 24. септембра на Златибору саветовање на тему „Ванинституционалне мере, поједностављене форме поступања и други кривичноправни инструменти реакције на криминалитет и позитивно казнено законодавство (испуњена очекивања или не?). Овога пута, у фокусу ће бити кућни затвор и притвор, рад у јавном интересу, опортунитет кривичног гоњења, споразуми о признању кривичног дела, од којих се очекивало да ће допринети смањењу репресије и бржем завршетку кривичних поступака, али се поставља питање да ли су та очекивања испуњена.

На кривична суђења утиче и положај судија и јавних тужилаца, начин њиховог избора, питање њихове независности и самосталности, што намеће и дилеме везане за нови сет правосудних закона који треба да буду усклађени са уставним изменама у области правосуђа. Зато ће посебан округли сто на саветовању кривичара бити посвећен изменама Устава и питању који су следећи кораци обезбеђења жељеног начина функционисања носилаца правосудних функција.

Професор др Станко Бејатовић, председник Српског удружења за кривичноправну теорију и праксу подсећа да је реформа казненог законодавства Републике Србије започета пре више од 20 година и да она има два основна циља. Први је да се пропишу адекватни инструменти државе реакције на криминалитет, а други циљ је да се ти инструменти правилно примењују.

– Сада је прави тренутак да се стручно и критички, снагом аргумената, анализира проблематика најзначајнијих новина које је донео досадашњи процес реформе казненог законодавства – материјалног, процесног, малолетничког и прекршајног, као и да се одговори на кључно питање – да ли су испуњена очекивања законодавца, а ако нису – шта би требало предузети да би кључни циљеви процеса реформе коначно били остварени. У жељи да дамо максималан допринос изналажењу решења која ће бити у функцији адекватне примене ванинституционалних казненоправних мера и поједностављених форми поступања, одлучили смо да анализирамо досадашња искуства у примени, која намећу велики број отворених питања – каже проф. др Станко Бејатовић.

О примени алтернативних санкција и мера у Србији од 2015. до 2020. године Институт за криминолошка и социолошка истраживања, у сарадњи са Мисијом ОЕБС-а, урадио је посебну студију, која ће бити представљена кривичарима у оквиру саветовања на Златибору.

– Толико је велики број нових законских решења и института које је донео досадашњи процес реформе да се слободно може рећи да смо у великом степену напустили решења која су традиционално била обележје нашег кривичног законодавства. Бројни су примери за такву констатацију, а чини се да су три примера најважнија. То су ванинституционалне мере реакције на криминалитет, поједностављене форме поступања и посебан Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела, са низом специфичности. Мислим да треба нормирати нова законска решења, а поставља се и питање да ли треба мењати или донети потпуно нови Закон о малолетницима – каже проф. др Станко Бејатовић.