Нушић у бронзи

Подизање споменика по правилу прате тешкоће које се односе на новац и локацију. Споменик Нушићу прави је изузетак. Чињеница да је славни комедиограф и академик у дужем периоду корачао од „Политике” до Народног позоришта представљала је довољан разлог да се споменик постави на Тргу републике. Противљења није било. За микролокацију помогла ми је тадашња управница Народног позоришта, шармантна Вида Огњеновић. Њихови сценографи направилиSPOME су лако носиву макету. У одабиру места учествовало је двадесетак угледних Београђана.

А новац? Изненадни добротвор. Секретарица у Секретаријату за културу, у оно време, на тргу Маркса и Енгелса, каже ми да ме пре почетка рада чека један човек. Пијемо кафу, његов проблем брзо сам решио консултујући секретара, ја сам помоћник. Настављамо разговор, причам да је на анонимном Југословенском конкурсу за споменик Нушићу жири од 22 члана изабрао рад студента Факултета ликовних уметности, а учествовали су и неки професори и познати вајари, укупно шеснaест аутора. Штампан је каталог за изложбу свих радова с анкетом посетилаца. Новац за споменик још нисмо обезбедили. Питао ме колико је новца потребно. Одговорих „кô из топа”, а он на сличан начин: „Даћу новац. Услов је да се поред споменика постави мала плоча у бронзи с називом фирме дародавца”. Објашњава ми своју решеност да помогне. „Послујем углавном с Украјином, набавка материјала, солидно зарађујем. И све ће то проћи. Хоћу унуку да покажем да је то дедина фирма поклонила.” (Помислих – штета што таквих Београђана нема више.)

Имао сам чврст лични став – споменик не може открити нико из власти. Наравно, то ми је замерено. Ишао сам на Авалу, да замолим (убедим) Мију Алексића да уз помоћ најбољег ђака ОШ „Бранислав Нушић” открије споменик. Жестоко ми је замерено и за редослед говорника на свечаности.

Напомињем још једну тешкоћу – ауто-дизалица спушта бронзану фигуру на постоље, одахнуо сам. Аутор Зоран Ивановић инсистира да дизалица понови постављање. Деси се малер и пукну сва четири анкера направљена од бронзе. Субота је, око четири сата по подне. Споменик се открива сутрадан. Знам да проблем морам решити, иначе – оде ми служба. У близини велика грађевина пројектанта архитекте Паје Крунића. Ревносног чувара молим да ме пусти да брусилицом исечем четири анкера од бетонског гвожђа. После пола сата убеђивања, смиловао се. Захваљујући хоби-вештинама, претежно прављењу намештаја, нарезивањем навоја из руке на колену – споменик је постојан. Бронзани штап касније је морао да се поново излије, хулигани су га поломили.

Још једна занимљивост. Кад сам одлазио у пензију међу фасциклама моје архиве нашла се и бачена поломљена гипсана плакета Бранислава Нушића. Мени се учинила драгоцена. То је рад академског вајара Живојина Лазића, каже ми познаник-вајар у мом стану. Узео је гипсани модел и вратио ми плакету у бронзи. За Живојина Лазића слушао сам и причу да је као учесник Великог рата доспео у болницу у Италији. У знак захвалности за збрињавање рањеника из Србије џепним ножем уклонио је гравуру лире од алуминијума и изгравирао лик краља Италије. Краљ је видео новчић и уметнику изразио дивљење.

Нушић је за свој надгробни споменик захтевао пирамиду с оштрим врхом, разумећете разлог.

Шпиро Соломун,
политиколог