Зашто више нисмо међу кошаркашком елитом

Годинама смо навикли да наша кошаркашка репрезентација буде у самом светском врху. Последњих година, међутим, нас на најелитнијим светским такмичењима нема, а и када се квалификујемо такмичење завршимо неславно, далеко од носилаца медаља.

Кошарка је динамичан, пре свега тимски спорт. Играчи, поред основних елемената – вођења лопте, додавања, одбране, блокаде, скока, брзине, шута, прецизности и другог – морају да се добро међусобно познају, да се правовремено крећу и да предосећају потезе саиграча. Када смо се пробијали у светски врх, репрезентација је стварана строгом селекцијом талентованих дечака од 12 до 14 година, који су већи део летњег распуста проводили заједно – тренирајући. До 18. или 20. године они су већ били оформљени играчи јер су и у својим клубовима имали запажене улоге. Најбољи међу њима улазили су у репрезентацију и тамо настављали с дугим заједничким припремама, па је репрезентација постала изузетно уигран тим.

Мимо тог начина у репрезентацију су, изузетно, могли да уђу само вансеријски таленти као Мока Славнић или Крешимир Ћосић. Као што је за велика такмичења потребно имати квалитетне играче, ако се жели пласман у врху, тако је потребно имати и квалитетне наше судије који ће да суде на том такмичењу. Суђење се обично не коментарише, али искуство говори да, кад год смо имали наше судије на неком такмичењу, нисмо имали проблема са суђењем.

Од тог времена много шта се изменило. Наши најбољи, врло млади играчи, будући репрезентативци, одлазе у иностранство, у различите клубове, тамо прихватају њихов начин игре и више не можемо да кажемо да имамо своју школу кошарке, која је давала предност нашим екипама и збуњивала противнике. Они тамо имају запажене улоге, али као репрезентација немају много могућности да се уиграју, клубови их често не пуштају кад репрезентација игра, а поједини (НБА) ограничавају време које могу да проведу у репрезентацији. Зато се редовно дешава да у истом такмичењу учествујемо с две различите екипе. У нашим клубовима има много странаца, који су углавном организатори игре и главни играчи, док наши играчи имају споредне улоге и онемогућени су да напредују. У таквим условима тешко је направити добру репрезентацију.

Међутим, поред објективних, постоје и субјективни разлози. У квалификацијама за светско првенство репрезентација Србије је против Белгије (два пута) и Летоније водила с петнаестак поена разлике, али је на крају изгубила. То се поновило и против Италије на европском првенству – од 14 разлике за нас, у једном моменту било је плус 12 поена за Италијане. Наши су безуспешно покушавали тројкама да смање разлику. Карактеристично је да је организатор игре (плејмејкер) неколико пута 6–8 секунди тапкао лопту у месту покушавајући да дође у позицију за шут. Цела хала је знала, а не само противнички играчи, да ће он шутирати, па су Италијани блокирали рекет, тако да наши, у случају промашаја, никако нису могли да дођу до лопте.

Данас је модерно да се каже да је одбрана најважнија и да све почиње од добре одбране. Међутим, и напад је исто толико важан, ако није и важнији, јер победник је онај ко да више кошева. Против Италијана смо имали само једну опцију у нападу – стварање позиције за шутирање тројки. И шта се десило? Шут нас је издао, па смо промашивали, а Италијани су нас прочитали и нису дозволили скок у нападу.

Чудно је да наши нису играли на два поена, да лопта кружи, да противници не знају одакле ће бити напад, па морају да се рашире и да неко изненада утрчи у рекет и поентира. У периоду кад су Италијани смањивали разлику и стигли до плус 12 имали смо најмање 10 нереализованих напада, а ми смо упорно и безуспешно покушавали да парирамо тројкама, а да смо ишли на двојке и искористили само половину напада, постигли бисмо 10 поена и крајњи резултат би био плус два за нас. Али код куће је остао организатор игре, који је до сада био без премца у муњевитом, неочекиваном и прецизном додавању играчу у најповољнијој позицији, који би дао кош или био фаулиран.

Сматрам да још имамо довољно стручних људи, које је потребно окупити и који ће заједничким радом, у овим измењеним условима, пронаћи решење које ће нашим квалитетним и талентованим играчима омогућити да се врате у врхове светске кошарке.

Петар Ж. Терзић,
Краљево