Које су мањкавости руске војске

Руску војску, ни поред последњих дешавања, не треба потцењивати, нити је поштено тенденциозно умањивати њене успехе. Ипак, сведоци смо да је она током шест месеци рата показала и одређене мањкавости, за шта појединци безразложно траже изговоре.

Дати изговори се углавном сврставају у три категорије:

– Руска војска споро напредује, јер жели да избегне уништавање цивилне инфраструктуре.

Ово је само делимично тачно. Проблем је, међутим, што се градови највише разарају кад се на њих надире фронтално, а тако Руси ратују већим делом операције. Кад би се ратовало маневарски, те се градови и тврда непријатељска упоришта заобилазили и стављали у обруче (а то Руси јесу чинили у првих месец-два рата), већи би били изгледи да се очува инфраструктура. Имамо примере из историје: Немци су у Другом светском рату брзим и лукавим пробојима освојили Француску без много разарања. С друге стране, чињеница да су Стаљинград сравнили са земљом није им помогла да га заузму – урбане руине послужиле су као одлична скривалишта за војнике Црвене армије.

Примери постоје и у овом рату: Северодоњецк је заузиман фронтално, борбе су трајале дуго, што је довело до већег уништавања инфраструктуре. С друге стране, Лисичанск је заузет прављењем омањег котла, те је, пошто су се Украјинци повукли, и град углавном очуван.

Зашто онда Руси ратују позицијски? Зато што од почетка рата немају довољно пешадије. У првим месецима, док Украјина није извршила општу мобилизацију и тиме се њена војска консолидовала, напредак Руса је био бржи (мада је и тада, нарочито због неповољних временских услова, било проблема с линијама снабдевања). Онда је напредак успорио, да би сада практично стао, те чак на неким деловима фронта долази до значајног повлачења.

– Руска војска споро напредује, јер се не жели да користи најновије оружје, како би се сачувало за шири рат са НАТО-ом.

Овде, опет, нема много истине. Чињеница је да Руси користе готово све оружје које имају на располагању (изузев оружја за масовно уништење). Ако се мисли на тенк „армата” и авион пете генерације Су-57, произведено је тек неколико пробних модела. Може се рећи да су Руси минимално слали тенк Т-90, међутим модернизовани Т-72 је далеко бројнији у руском арсеналу.

Што се тиче релативно нових крстарећих и балистичких ракета, „калибар” и „искандер”, оне су обилато и успешно коришћене, а чак су у неколико неврата испаљене и најновије хиперсоничне ракете, којих, опет, Руси имају у малим количинама.

– Руски војни и политички врх је одлучио да споро напредује, јер му тако одговара; чека да западне земље доживе колапс.

Ово није нарочито смислено објашњење. Можда им „одговара” у смислу да тренутно имају мање војне губитке, међутим, тиме се рат знатно продужава, у крајњој инстанци, и губици расту, посебно при фронталном заузимању већих градова. Радије можемо говорити да су Руси приморани на ову стратегију, због већ поменутог недостатка људства.

Рат оваквог обима је изузетно скуп, и нема те земље која би га намерно одуговлачила. Ту је и питање економске штете због санкција – Русија се показала далеко отпорнијом него што су многи очекивали, а земље Европске уније сопствене санкције подносе теже него што су мислиле. Међутим, ако се погледају пад БДП-а и инфлација, ипак је руска привреда тренутно више оштећена.

Велики успех Русије јесте чињеница да рубља не само да није доживела колапс, већ је њена вредност скочила у односу на долар и евро, али ипак уз екстремне мере руске централне банке. Такође, Русија је ове године више зарадила од енергената, јер, иако су извезене количине мање, њихова цена је драстично већа.

Неки очекују да ће привреда западне Европе доживети колапс током зиме која долази. То је мало вероватно, иако ће, без сумње, због додатних проблема са француским нуклеаркама, зима бити јако тешка. Биће још теже ако дође до потпуног „завртања славине” руског гаса. Међутим, и Руси ће тиме себе лишили знатних прихода – за разлику од извоза нафте, који је махом преусмерен на Индију, Кину и друге земље, гас захтева изградњу гасовода, за шта су потребне године, чак и деценије. Веома мали део данашњег руског извоза гаса иде ван Европе – у Кину и Турску.

Стефан Миљанић