Душа меридијана Душана Пешића

Душан Пешић (1932–2019) био је дописник „Политике” из Велике Британије, Француске, СССР-а и САД, током три деценије, од 1966. до 1996. године; говорио је и писао на енглеском, француском, руском и немачком. Према речима Жарка Ракића из поговора књиге, када није био у иностранству, био је успешни коментатор, уредник спољнополитичке рубрике, заменик главног и одговорног уредника, а једно време био је и заменик директора НО „Политика”. Његову трећу књигу путописних репортажа „Душа меридијана, Лондон–Париз, Москва–Њујорк” приредиле су Ивана Пешић и Мирјана Дудварски, као јединствени документ о једној епохи и великим градовима и културама.

Ову књигу објавила је издавачка кућа „Алетеа”, а породица Пешић поклонила је библиотекама у Србији део тиража.

Текстови Душана Пешића много су више од дневног новинарства, и иако су засновани на чињеницама, садрже књижевне и уметничке референце. То су есеји, лепа књижевност и кратки исечци из стварности, настали из проживљених искустава и много прочитаних књига. Душан Пешић поседовао је дар да у свакодневици види детаље, који су обичном оку недоступни, да у свом суседству из великог света уочи литерарне карактере.

Писао је о енглеским пабовима, (боравио је у Великој Британији од 1966. до 1969. године), цитирајући Хемингвеја, као о чудним мешавинама пивнице, крчме, клуба, социјалне институције и центра локалног друштвеног живота, а њихову атмосферу дочаравао је тако да је читалац осећао све слике, звуке, мирисе, баш као да је тамо.

„Позив: ’Хајдемо у паб’, означава да сте у Енглезу најзад стекли пријатеља спремног да са вама подели тајне пријатних друштвених оговарања, која шушкају уз распаљену ватру камина, мешајући се са гутљајима одличног пенушавог пива”, цитат је из есеја који се и зове „Хајдемо у паб”.

Душан Пешић је имао осећај да феномен урбаног представи на најпривлачнији начин, уз мешавину чињеница, анегдота, мистерија и новости, што је његовим текстовима дало непролазну привлачност. Навео је стих једног младог енглеског песника, који је улицу описао као „окамњене крпице људског животарења”.

Када говори о суштини схватања британског менталитета, Пешић именује неприкосновени класни систем, где свако зна где му је место, а где горња класа даје „тон”. При свему томе, званично класе нису постојале. Надахнуто пише и о магији Оксбриџа, о Оксфорду и Кембриџу као јединственом универзитетском феномену који ствара највеће интелектуалне и политичке лидере. О британском племству сазнаје се много на примеру војводе од Бедфорда, чије племство потиче још из 12. века, чије имање је огромно, а који недељом пре подне продаје разгледнице и проспекте...

У Француској, у Паризу, Пешић је боравио од 1973. до 1979. године, и из овог периода сазнаје се пуно о сукобима на линији Митерана и Жискара д’Естена, о француском модном феномену, о префињеним галским укусима, магији француске кухиње, где је добар француски ресторан, према речима шефа Пола Бокиса, право светилиште, а онда и спектакл. Још у то време Пешић је подсећао на речи чувеног глумца Жана Габена, који је као највећу ману индустријског доба видео неспособност човека да се забави и опусти. Љубитељи Париза сигурно су били одушевљени описом Монмартра Душана Пешића, који га је речима насликао као лавиринт уских уличица, кривудавих сокака, док се он од тврђаве духа и уметности, по логици времена, претвара у туристичку атракцију. У Паризу, Пешић је запажао и оне „мале људе”, сиромашне бескућнике, „достојанственике метроа”. Том приликом цитирао је Верлена: „Када вам није јасно шта се око вас догађа, када нисте у стању да пронађете праве одговоре на питања живота, обратите се једноставним људима, скитницама, клошарима, онима који су одавно превазишли искушења малих брига”.

У Совјетском Савезу Пешић је био од 1983. до 1988. године, а у Америци од 1991. до 1996. године. Писао је о савременим совјетским „престројавањима”, демократизацији друштва, о везивању са изворним Лењиновим замислима, јубилеју Октобарске револуције, о чувеном руском песнику и певачу Владимиру Вискоцком, о странпутицама проституције и алкохолизма, о томе сме ли човек у социјализму да буде богат. Управо поводом извештавања из СССР-а у доба перестројке, Пешић је 1986. године добио награду листа „Политика” као новинар године.

Душан Пешић је свој последњи дописнички мандат провео у Њујорку, од ’91. до ’96. године, у време распада Југославије. Тада је највише времена проводио у седишту Уједињених нација у Њујорку, пратећи рад Савета безбедности. Поводом америчког искуства Пешић је цитирао француског дипломату, филозофа и историчара Алексиса де Токвила, за ког је Америка 19. века била невероватна земља у којој се мешају расе и нације као нигде у свету, и да ће остати снажна све док буде отворена за досељенике, њихову виталност, знање и енергију. И то је било преозбиљно време, по речима овог нашег извештача, доба тероризма, ратова, глади и епидемија у свету.