Српски великани (3)

Борислав Михајловић Михиз (Ириг, 17. октобар 1922 – Београд, 15. децембар 1997) српски књижевни критичар, књижевник, драматург, сценариста, есејиста, путописац, песник, драмски писац и полемичар. Kласичну гимназију је завршио у Сремским Карловцима, а након рата уписује Филозофски факултет, групу за српскохрватски језик и књижевност у Београду.

Од 1951. до 1954. ради као књижевни критичар НИН-а, али због дружења са тада неподобним Милованом Ђиласом бива принуђен да напусти овај посао. Потом је био управник Библиотеке Матице српске, уметнички директор Авала филма, уредник издавачког предузећа „Просвета”, а са Миром Траиловић ствара позориште Атеље 212 и бива његов уметнички саветник од 1971. до 1983. године. Сарађивао је у листовима: НИН, „Политика”, „Књижевне новине”, „Књижевна реч”, „Дневник”, загребачки „Вјесник”, љубљанско „Дело”, бечки „Die Presse”, „Дуга” итд.; у часописима „Летопис Матице српске”, „Књижевност”, „Савременик”, „Дело” и многим другим у којима је објављивао чланке, есеје, критике, путописе, фељтоне, интервјуе. Писао је песме, књижевне критике, есеје, путописе, полемике, драме. Из његовог пера изашло је више драматизација познатих књижевних дела.

Носилац је многих књижевних награда: Стеријине награде и награде „Марин Држић” Удружења драмских уметника Југославије за драму „Бановић Страхиња”; Стеријине награде за драматизацију Нушићеве „Аутобиографије”, Стеријине награде за адаптацију Пекићеве „Корешподенције”; награде Библиотеке „Ђорђе Јовановић” за књигу критике „Портрети”, награде Милош Црњански за прву књигу „Аутобиографија – о другима” и других. Београдска позоришта, као и многе друге сцене широм земље, изводила су Михизове драме, а Матица српска од 2021. објављује сабрана дела Борислава Михајловића Михиза.

Рајко Митић (Дол, 19. новембар 1922 – Београд, 29. март 2008), фудбалер и спортски новинар, први капитен Црвене звезде и прва Звездина звезда. Каријеру је почео пре 1940. у београдском БСК, да би после рата заиграо за Црвену звезду, у којој се и прославио. Играо је на позицији десне „полутке”. За репрезентацију Југославије дебитовао је на првој међудржавној утакмици после Другог светског рата, 9. маја 1946. против Чехословачке (2:0) у Прагу. Током 11 година играња за репрезентацију Југославије, наступио је 59 пута за најбољу селекцију и постигао 32 гола. Учествовао је на светским првенствима у Бразилу 1950. и у Швајцарској 1954. Због коректне игре остао је упамћен као велики џентлмен фудбала.

Други светски рат је зауставио његов спортски развој, али је од 1944. године, као борац инжењерске бригаде НОВЈ (заједно са Ђајићем и Језеркићем), наставио да игра, да би од оснивања Црвене звезде, 4. марта 1945, био њен први капитен. Од тада је у 14 првенствених сезона носио „црвено-бели” дрес као један од најбољих играча у историји Црвене звезде. Одиграо је укупно 572 утакмице (од тога 220 првенствених и 39 у Купу) и постигао 116 голова (74 првенствена и 22 у Купу).

Када је престао да игра, од 1960. до 1966. године као виши спортски тренер налазио се на челу стручног штаба Црвене звезде, а још као активан играч био је коментатор београдског „Спорта”, да би се касније и потпуно посветио спортском новинарству као дугогодишњи коментатор у листу „Темпо”.

Уметничка реализација: мр Бобан Савић, академски сликар