Сахрана бившег премијера поделила Јапан

Пре нешто више од недељу дана светски лидери су се опростили у Вестминстерској опатији у Лондону од британске краљице Елизабете Друге, а већ сутра на другом крају света присуствују државној сахрани бившег премијера Шинзо Абеа, која је изазвала бројне контроверзе у Јапану.

Последњем испраћају најутицајнијег послератног јапанског шефа владе присуствоваће око 700 угледних гостију из иностранства међу којима су потпредседница САД Камала Харис, премијери Аустралије, Индије и Сингапура Ентони Албанезе, Нарeнда Моди и Ли Сјенлунг, вијетнамски председник Нгујен Ксуан Фок, председник Европског савета Шарл Мишел, председница Владе Србије Ана Брнабић...

Али шокантно убиство Абеа док је држао говор на предизборном скупу у граду Нара 8. јула одјекује на начин који је мало ко могао тада предвидети у овој далекоисточној земљи. Атентат на Абеа је ујединио Јапанце у болу, али почетни излив гнева према убици Тецуји Јамагамиjу у међувремену се окренуо према владајућој странци убијеног лидера, Либерално-демократској партији (ЛДП).

За непуна три месеца осећај јавне жалости готово је избледео пошто су на улице почеле да излазе хиљаде демонстраната да протестују против организовања државне сахране за убијеног Абеа. Окупљени грађани су потписивали петиције против државне церемоније која ће коштати око 12 милиона долара сматрајући да је реч о непотребном расипању државног новца у режији садашњег премијера Фумија Кишиде. Врхунац незадовољства потезима власти десио се крајем прошле недеље када се један мушкарац у знак протеста запалио због сахране.

Незадовољство због одавање јавне посмртне почасти политичару који је током своје деветогодишње владавине више био омиљен у иностранству него у својој земљи, проистиче и из традиције по којој су државне сахране веома ретке и резервисане само за чланове царске породице. Последњи пут сличне државне почасти су одате премијеру Шигеру Јошиди 1967. године

„Сахрана се одржава иако се више од половине јапанских гласача противи томе”, негодује Кацуја Окада, генерални секретар највеће опозиционе Уставно-демократске партије.

Поједине анкете јапанских медија показују да се више од 60 одсто грађана противи последњем испраћају јапанског премијера у режији државе. Ванредни професор социологије на Универзитету Шига Азуми Тамура за „Њујорк тајмс” каже да сви они који критикују државну сахрану сматрају да ће она неправедно уздићи статус Шинза Абеа на ниво који не заслужује. Пре свега због тога што је током своје владавине био умешан у низ скандала и доношења контроверзних одлука укључујући и оптужбе да је његова влада пружала одређене услуге политичким пријатељима мимо закона, али и да се није сналазила на почетку пандемије короне.

Атентат на Абеа је посредно утицао да се разоткрију и мрачне стране јапанске политике: повезаност владајуће ЛДП са озлоглашеном „Црквом уједињења” из Јужне Кореје, познатијом као „Мунова секта”, која од својих следбеника тражи позамашне новчане износе.

Либерално-демократска партија је признала да скоро половина од њених 379 посланика у парламенту има везе са „Црквом уједињења”: од слања телеграма и честитки организацијама повезаним са овим религијским култом до појављивања на црквеним конференцијама.

Иако нема директних доказа да је Шинзо Абе био повезан са „Муновцима”, његов убица је постао нека врста романтичног антихероја за људе који су се осећали погођени економским и друштвеним неприликама у Јапану. Наиме, атентатор Тецуја Јамагами је након хапшења за свој крвави чин кривио „Цркву уједињења” јер је довела његову мајку до банкрота, што је наводно довело до распада породице.

Иако Шинзо Абе за време своје владавине није био превише популаран, мало ко пориче да је допринео стабилности земље, али и њеној милитаризацији. Велики број људи му замера да је упркос протестима прогурао закон којим је слободно „реинтерпретирао” пацифизам закован у јапанском уставу.

Нови пропис је одобрио учешће јапанске војске у борбеним мисијама у иностранству. Абе је одиграо и кључну улогу у стварању „азијског НАТО-а”, савеза „Квад” који окупља Јапан, САД, Индију и Аустралију.

„Био је испред свог времена. Схватио је да ће Кина у успону пореметити равнотежу снага и преобликовати поредак у региону. Зато је желео да преузме вођство”, каже за Би-Би-Си професор Казуто Сузуки, политиколог и бивши Абеов саветник.