Бумеранг

Грузијски председник Михаил Сакашвили, од почетка сукоба у Јужној Осетији, највише времена проводи – пред камерама и микрофонима. Смењују се једна за другом телевизијске и новинске екипе, а он, као добро научену песмицу, рецитује светској и домаћој јавности јуначки еп о „отпору мале демократске земље” тиранији великог и злог суседа.

У његовој интерпретацији, најновији догађаји на Кавказу се могу поредити са улогом Совјетског Савеза у Финској 1940, Мађарској 1956. и Чехословачкој 1968. године. Наизглед вешто, извлачи он ове „бекхендпаралеле” и дијагонале, али бежи од оног најсвежијег и најочитијег поређења – косовског преседана, у коме су водећу улогу одиграли управо Сакашвилијеви амерички и европски пријатељи и покровитељи.

Мада је и њему (а њему посебно) морало бити јасно да се не може дуго флертовати с међународним правом и његовим темељним принципима који се тичу заштите државног интегритета, Сакашвили је упорно затварао очи пред отимањем дела територије суверене Србије. Није грузијски председник признао независно Косово, то би већ било превише и за њега, али се правио као да га се то не тиче. Сада уздиже до небеса принцип суверености, али касно.

Поверовао је, изгледа, више администрацији Џорџа Буша и њеним тврдњама да нелегално отцепљење Космета не може бити преседан, него међународном праву по коме је државни суверенитет светиња. Показало се, ипак, да није био у праву и да се преседан не може избећи, чак и када бројне и моћне државе потврде да се „условна независност” Космета не може применити ни у једном другом случају. Реалност је, напросто, таква.

И сада, не само што је никад ближи неугодној ситуацији да његова владавина буде обележена дефинитивним губитком Абхазије и Јужне Осетије (које су вештачки припојене Грузији током совјетске владавине), него је због ратних злочина који су почињени током агресије на Јужну Осетију постао неприхватљив за Москву у било ком својству.

Америка је, наравно, стала у његову одбрану. Потекле су из Вашингтона оптужбе да Русија тежи да промени режим у Грузији и да је то Сергеј Лавров саопштио телефоном Кондолизи Рајс. Лавров одговара да они немају планове да некога оборе с власти. „Ми се не бавимо променама режима – то, с времена на време, раде друге земље”, узвратио је руски шеф дипломатије. Напросто, шупље одјекују америчке речи о недопустивости промене режима, јер су такви поступци већ дуго саставни део њихове безбедносне доктрине.

Сада и у Приштини са зебњом очекују расплет. Њихов случај се као бумеранг враћа својим творцима и то ће, по свој прилици, додатно поколебати земље које се двоуме о признању нелегалне творевине на тлу суверене Србије. Јер, сада је Буш у позицији да мора да брани принцип државног интегритета у случају Грузије. Иако ће одбацивати за њега непријатну везу између косовског преседана и Грузије, то ће бити прилично узалудан напор.