Вучићева прозивка богова са Олимпа

Вођен брозовском амбицијом, представљајући се као последњи бедем против урушавања планетарног поретка и лидер борбе у одбрани међународног права које су велике силе сурово погазиле, Александар Вучић одлучио је да се „дрзне” и свету каже истину.

Преузимајући позицију великог жреца, очитао је вакелу Уједињеним нацијама као импотентном дебатном клубу у коме нико никога не слуша. Рачунао је да ће његов Urbi et orbi – граду и свету – добити подршку малих земаља.

Хвалио се да су му после одржаног говора прилазили шефови мисија неких најважнијих земаља – не каже којих – да му честитају. Свакако је очаран што су његови медији одмах кренули да креирају виртуелни свет и да хвалоспевно пишу да је „засенио” видео-обраћање украјинског председника Володимира Зеленског.

Вучић је свесно преузео улогу коју је себи пре 35 година доделио Слободан Милошевић: борца против хегемоније великих, симбола борбе човечанства за правду, слободу и истину. Постоји, рекао бих, ипак и нека разлика између њих двојице. Први се „дрзнуо” ради увећавања сопствене моћ. Други је то нарцисоидно учинио да би се хвалио својом храброшћу угрожавајући своју моћ.

Милошевић је пропустио да процени значај пада Берлинског зида 1989. Вучић се не сналази у великим играма које окружују рат у Украјини. Игнорише нове реалности света чија се политичка топографија драматично мења од избијања рата. Стоји укопан на позицијама од пре седам месеци.

Одабрао је Вучић да се замери Западу, који је неколико пута прозвао због лицемерства, али и Русији, коју је избегао да помене, мада се Кремљу свакако није допало његово „разбијање мита о одбрани територијалног интегритета” и осуда кршења суверенитета „свих земаља, па и Украјине”.

Гура прст у око Вашингтону промовишући Ричарда Гренела, емисара бивше администрације. Пркосно понашање према Западу и фаворизовање Истока крунисано је потписивањем споразума о двогодишњим регуларним консултацијама српске и руске дипломатије. Тако нешто одавно постоји, али формализација званичним документом баш у овом тренутку, усред Њујорка, провокативна је и наноси озбиљну штету позицији Србије као кандидата за чланство у ЕУ.

Коме је то Вучић сасуо истину у лице? Моћни не воле истине, а само је теоретска могућност да он својим моралним придикама наведе Запад да размисли о агресији на Југославију, а Русија о инвазији Украјине.

Идеја да ће се они потрести због кршења туђих суверенитета и територијалних интегритета припада свету политичке фантастике. Велике силе своје позиције могу да угрозе само међусобно, препуштајући слабијима да буду неми посматрачи.

Вучићев конфронтациони говор навлачи бес богова са Олимпа, привлачи „орлушине (које су се) устремили на нас”. Кандидат за лучоношу међународне правде постаје кандидат за освету великих светских пакера који му ово неће заборавити.

Прагматски интереси налажу да се у опасним временима притаји. То не значи да мењате ставове, али своју земљу не излажете ударима прозваних моћника. Јесу они сада заузети својим конфликтом, али сачекаће прилику да Вучићу врате по носу.

Милошевићева највећа грешка је, по општим проценама, била што је подметнуо Југославију, наместио је да буде бомбардована. На крају је завршио у рушевинама својих критика глобализма. Нису му опростили ни што је бахато одбио да од последњег америчког амбасадора у СФРЈ Ворена Зимермана прими писмо тадашњег државног секретара Џејмса Бејкера.

Вучић је, недавним одбијањем да прими писмо европских изасланика, кренуо истим стопама. Чему та осионост и понижавање дипломата од којих сутра очекујете помоћ у решавању косовског проблема? Узети писмо на увид не значи аутоматску сагласност с његовим садржајем. Све су то популистички гестови удварања српским грађанима који и не слуте до чега такво понашање може да доведе и шта се иза брда ваља.

Тачно је да Србија око косовског проблема иза себе има Русију и Кину, а да ли је та подршка вечна питање је. У Москви би не трепнувши признали независност Косова када би заузврат добили сагласност Запада око анексија Крима и четири самопроглашене творевине на истоку Украјине које ће ући у састав Руске Федерације.

Кина, која је кључни амортизер руске економије суочене са западним санкцијама, не крије резерве према Путиновој инвазији и сутра би прихватила сваки договор о Косову ако би он помогао решавању питања Тајвана.

А Вучић? Он рачуна на квантитет. Пресрећан је што више од половине чланица Генералне скупштине не признаје независност Косова. Бићу груб: Ко њих пита? Ко пита Србију о рату на истоку Европе? Колико Палау уопште занима Балкан? Може ли барем нешто прагматске реалности, реал политике?

Све им је скресао у лице, рећи ће неко. Да, има у Вучићевој критици глобалног поретка много тачног, али зашто намешта Србију која би колективно платила цену зато што се он „дрзнуо” да дели етичке придике? За чије бабе здравље?

Не можемо да умилостивимо никога ћутећи, каже председник, али пренебрегава да овако говорећи може да разљути многе који више од њега одлучују о нашој судбини. „Да ли су они срећни или нису, шта то мене брига”, сасвим је непримерено бахат коментар лидера једне мале земље.

Политичка штета је нанета, посебно на Западу. Фиксација у временима промена одувек је била израз кратковидости и идеолошке тврдоглавости и по правилу се пре или касније кажњава. Извесно је да ће они који не заборављају да Србија и даље одбија да се придружи санкцијама Русији бити још у одлучнијој одбрани независности Косова. Европски фондови и инвестиције могу да се нађу на дневном реду.

Председник воли цитате. Па да га подсетим на један стар више од два миленијума: „Снажни раде оно што могу; слаби раде оно што морају”, говорио је грчки историчар и војсковођа Тукидид. Борба за истину и правду без моћних савезника не значи ништа.