Мали ђаци с претешким торбама

Испред основне школе сваке године гледам исту слику – невину децу која вуку своје бреме терета, било на леђима или на точковима: школске торбе. Пролазе године једна за другом, али препуњене школске торбе на немоћним дечјим раменима остају. Смењују се директори школа, министри просвете, учитељи одлазе у пензију, долазе нови педагози, али пуна дечја школска торба увек остаје иста.

Чак је и законом прописано до које тежине основац, нарочито првак, сме да носи своје бреме. Нажалост, то никог не обавезује. Аман, људи, зашто?

Разредни старешина одељења које је похађао и мој унук замолио ме је да на касете ставим бравице како би ђаци остављали књиге у касете и тако решили проблем, што је требало да се доцније прошири и на остала одељења. Међутим, тај пилот-пројекат живео је „цео један дан”. Тако пропао мој „уметнички” рад.

Да би се учинило хумано дело потребно је да се у школи договори организациони кадар, да би деца тог дана носила само оне књиге и свеске које ће бити предмет дневне науке. Нема потребе носити све књиге – за математику, српски, природу и друштво, као ни све свеске у које се уноси задато знање, пернице и остале бројне потрепштине које надлежни пропагирају.

Сви смо ми били прваци, учили вредне ствари, али нисмо били оптерећени да већ у првом, другом разреду вучемо сваког дана од 10 до 15 килограма тобож паметних учила које ћемо „усисати” и тако постати генији.

Позивам све у школским установама, као и све родитеље, да спасу немоћна рамена наше деце и унука, чија је телесна тежина понекад изједначена с теретом који тегле.

Никола Радоња