Стаљиново наслеђе

Специјално за „Политику”

Москва, 12. августа – Јужна Осетија и Абхазија кроз историју никада нису биле део Грузије. Осетија је на сопствени захтев ушла у састав Руске империје 1774. године, како би избегла турско освајање. После распада Руске империје она ће најпре бити део Горске републике, да би потом постала аутономна република у оквиру Совјетског Савеза. Касније ће је Стаљин поделити на два дела – јужни, који ће поклонити совјетској републици Грузији, а северни ће остати у републици Русији.

У тренутку проглашења независности Грузије 1991. године, Јужна Осетија је имала статус аутономне покрајине у оквиру Грузије и затражила је да изађе из састава нове државе и припоји се Северној Осетији која се налазила у Русији. У свим преговорима о подели Совјетског Савеза учествовала је паралелно са Грузијом, као и Абхазија. На референдуму за очување Совјетског Савеза, на коме Грузија није учествовала, партиципирале су Јужна Осетија и Абхазија – као посебне државе.

У септембру 1990. Савет депутата Јужноосетинске аутономије донео је Декларацију о проглашењу независне републике Јужна Осетија. У децембру, Зијад Гамсахурдија, тадашњи председник Грузије, укида осетинску аутономију, доноси закон о ванредном стању и покушава да проблем реши силом. У страшном новом рату гину хиљаде Грузина и Осетина, а хиљаде постају избеглице.

У јануару 1992. године у Јужној Осетији је одржан референдум на коме је донета одлука о независности. До „замрзавања конфликта” између Грузије и Јужне Осетије дошло је после потписивања Дагомиских споразума 14. јуна 1992. године. Створена је Мешовита контролна комисија за решавање конфликта. Русија је по тим споразумима посредник у преговарачком процесу који је вођен уз учешће ОЕБС-а. У јулу су у зону конфликта ушле мешовите мировне снаге Русије, Грузије и Северне Осетије (по 518 војника) и то је довело до смиривања ситуације.

Више од 90 одсто (од око 80.000) становништва Јужне Осетије има руско држављанство. Међу њима су Осетини, Грузини, Руси, Кабардинци, Черкези, и други, бројни кавкаски народи.

Абхазија се присајединила Русији као аутономна кнежевина 1810. године. После распада Руске империје, у мају 1918. проглашена је Горска република у којој су поред Абхазије биле Дагестан, Чеченско-Ингушетија, Осетија, Кабарда, Адигеја, Карачево-Балкарија. У јуну 1918. војска Демократске Републике Грузије, уз подршку Немачке, окупирала је Абхазију. Агресија Грузије изазвала је незадовољство становништва Абхазије и олакшала успостављање совјетске власти. У марту 1921. формирана је независна Совјетска Савезна Република Абхазија која је, по наређењу Стаљина, 1922. била принуђена да потпише са Грузијом „специјални савезни уговор” који је заправо фиксирао равноправност две републике. Абхазија није улазила у састав Грузије.

За време масовног Стаљиновог терора, 1931. године Абхазија „добровољно” постаје аутономна република у саставу Совјетске Републике Грузије. То је довело до масовног напуштања Абхазије од стране народа који није имао поверења према Грузији. Касније 1936, по Беријином наређењу, отрован је Нестор Лакоби, руководилац Абхазије после чега ће доћи до масовног етничког чишћења народа Абхазије – затваране су школе, абхаски топоними замењивани су грузијским, дошло је до насилне асимилације народа, а од 1937. до 1959. у Абхазију је пресељено више од 100.000 људи, углавном Мингрела и Грузина.

Када је, после распада СССР-а, 9. априла 1991. године Грузија прогласила независност, Абхазија је објавила да не припада Грузији и затражила да остане део Русије (као наследнице СССР-а). У августу 1992. грузијска војска окупира део њене територије. Започео је рат који је трајао 14 месеци и који је Грузија изгубила, а Абхазија је 1994. прогласила независност.

Мир на територији Абхазије обезбеђују Колективне снаге Заједнице Независних Држава по споразуму о прекиду рата из маја 1994. године.

Кодорски кланац у коме се ових дана води борба између Грузије и Абхазије налази се скоро у самом центру Абхазије. Тамо су 2006. године ушле грузијске оружане снаге и његов горњи део проглашен је за „Горњу Абхазију” у којој је постављена прогрузијска власт. Абхазија је тада изашла из преговора о миру који су трајали од прекида рата. То место је стратешки веома важно јер се одатле лако може напасти цела Абхазија.

У Абхазији данас живи око 320.000 становника више десетина националности од којих је највише Абхаза, Адигејаца, Кабардинаца, Черкеза, Јермена, Грка, Естонаца, Јевреја, Украјинца. Готово сви имају руско држављанство.

Љубинка Милинчић