Staljinovo nasleđe

Specijalno za „Politiku”

Moskva, 12. avgusta – Južna Osetija i Abhazija kroz istoriju nikada nisu bile deo Gruzije. Osetija je na sopstveni zahtev ušla u sastav Ruske imperije 1774. godine, kako bi izbegla tursko osvajanje. Posle raspada Ruske imperije ona će najpre biti deo Gorske republike, da bi potom postala autonomna republika u okviru Sovjetskog Saveza. Kasnije će je Staljin podeliti na dva dela – južni, koji će pokloniti sovjetskoj republici Gruziji, a severni će ostati u republici Rusiji.

U trenutku proglašenja nezavisnosti Gruzije 1991. godine, Južna Osetija je imala status autonomne pokrajine u okviru Gruzije i zatražila je da izađe iz sastava nove države i pripoji se Severnoj Osetiji koja se nalazila u Rusiji. U svim pregovorima o podeli Sovjetskog Saveza učestvovala je paralelno sa Gruzijom, kao i Abhazija. Na referendumu za očuvanje Sovjetskog Saveza, na kome Gruzija nije učestvovala, participirale su Južna Osetija i Abhazija – kao posebne države.

U septembru 1990. Savet deputata Južnoosetinske autonomije doneo je Deklaraciju o proglašenju nezavisne republike Južna Osetija. U decembru, Zijad Gamsahurdija, tadašnji predsednik Gruzije, ukida osetinsku autonomiju, donosi zakon o vanrednom stanju i pokušava da problem reši silom. U strašnom novom ratu ginu hiljade Gruzina i Osetina, a hiljade postaju izbeglice.

U januaru 1992. godine u Južnoj Osetiji je održan referendum na kome je doneta odluka o nezavisnosti. Do „zamrzavanja konflikta” između Gruzije i Južne Osetije došlo je posle potpisivanja Dagomiskih sporazuma 14. juna 1992. godine. Stvorena je Mešovita kontrolna komisija za rešavanje konflikta. Rusija je po tim sporazumima posrednik u pregovaračkom procesu koji je vođen uz učešće OEBS-a. U julu su u zonu konflikta ušle mešovite mirovne snage Rusije, Gruzije i Severne Osetije (po 518 vojnika) i to je dovelo do smirivanja situacije.

Više od 90 odsto (od oko 80.000) stanovništva Južne Osetije ima rusko državljanstvo. Među njima su Osetini, Gruzini, Rusi, Kabardinci, Čerkezi, i drugi, brojni kavkaski narodi.

Abhazija se prisajedinila Rusiji kao autonomna kneževina 1810. godine. Posle raspada Ruske imperije, u maju 1918. proglašena je Gorska republika u kojoj su pored Abhazije bile Dagestan, Čečensko-Ingušetija, Osetija, Kabarda, Adigeja, Karačevo-Balkarija. U junu 1918. vojska Demokratske Republike Gruzije, uz podršku Nemačke, okupirala je Abhaziju. Agresija Gruzije izazvala je nezadovoljstvo stanovništva Abhazije i olakšala uspostavljanje sovjetske vlasti. U martu 1921. formirana je nezavisna Sovjetska Savezna Republika Abhazija koja je, po naređenju Staljina, 1922. bila prinuđena da potpiše sa Gruzijom „specijalni savezni ugovor” koji je zapravo fiksirao ravnopravnost dve republike. Abhazija nije ulazila u sastav Gruzije.

Za vreme masovnog Staljinovog terora, 1931. godine Abhazija „dobrovoljno” postaje autonomna republika u sastavu Sovjetske Republike Gruzije. To je dovelo do masovnog napuštanja Abhazije od strane naroda koji nije imao poverenja prema Gruziji. Kasnije 1936, po Berijinom naređenju, otrovan je Nestor Lakobi, rukovodilac Abhazije posle čega će doći do masovnog etničkog čišćenja naroda Abhazije – zatvarane su škole, abhaski toponimi zamenjivani su gruzijskim, došlo je do nasilne asimilacije naroda, a od 1937. do 1959. u Abhaziju je preseljeno više od 100.000 ljudi, uglavnom Mingrela i Gruzina.

Kada je, posle raspada SSSR-a, 9. aprila 1991. godine Gruzija proglasila nezavisnost, Abhazija je objavila da ne pripada Gruziji i zatražila da ostane deo Rusije (kao naslednice SSSR-a). U avgustu 1992. gruzijska vojska okupira deo njene teritorije. Započeo je rat koji je trajao 14 meseci i koji je Gruzija izgubila, a Abhazija je 1994. proglasila nezavisnost.

Mir na teritoriji Abhazije obezbeđuju Kolektivne snage Zajednice Nezavisnih Država po sporazumu o prekidu rata iz maja 1994. godine.

Kodorski klanac u kome se ovih dana vodi borba između Gruzije i Abhazije nalazi se skoro u samom centru Abhazije. Tamo su 2006. godine ušle gruzijske oružane snage i njegov gornji deo proglašen je za „Gornju Abhaziju” u kojoj je postavljena progruzijska vlast. Abhazija je tada izašla iz pregovora o miru koji su trajali od prekida rata. To mesto je strateški veoma važno jer se odatle lako može napasti cela Abhazija.

U Abhaziji danas živi oko 320.000 stanovnika više desetina nacionalnosti od kojih je najviše Abhaza, Adigejaca, Kabardinaca, Čerkeza, Jermena, Grka, Estonaca, Jevreja, Ukrajinca. Gotovo svi imaju rusko državljanstvo.

Ljubinka Milinčić