Ташмајданска пећина – благо које могу да виде само срећници

Са овог места Карађорђеви коњаници кретали су у освајање Београда. Tу су се крили устаници, збегови народа, чувао лед, градила престоница, а био је ту и Леров резервно-командни центар у Другом светском рату – Ташмајданска пећина. У њеним стенама траг су оставили милиони и милиони година, генерације и генерације наших претходника. Али, већ готово 26 година ово место налази се под кључем и могу га видети само малобројни срећници. Ту могућност имали су недавно посетиоци који су у осам обилазака заједно са др Видојем Голубовићем и новинаром Зораном Николићем, ауторима књиге „Београд испод Београда”, обишли ово сакривено благо из доба Панонског мора.

А онај ко уђе у пећину моћи ће да прође кроз три просторије. Прво што ће га сачекати пре уласка у три повезане целине су стрме, запуштене и неодржаване степенице и тама. Јер, пећина већ годинама нема осветљење. Каблове је секао ко је стигао, још када је почела реконструкција Стадиона и Спортског центра „Ташмајдан”. Због тога се у пећину и даље улази само с батеријом у руци. Али, када се „савлада” немар надлежних, пред посетиоцем се отвори подземни рај и пећина познатија као Римска дворана.

– Ова дворана користила се за сечење камена још у доба Римљана, али и Турака касније. По турским називима мајдан и таш – рудник и камен – овај део Београда је и добио име. Одавде су се вадили огромни камени блокови тешки и по неколико тона. О томе и данас у стенама постоје трагови. Прошли су од тада векови, али ми ни сада немамо јасну представу како су они тај терет подизали на површину. Иначе, пећина се налази 25 метара испод земље. Камен је копан у пећини, али и у делу где је Абердарева улица, Палилулска пијаца. Археолози тврде да се почетком 18. века, за време Аустријанаца, из каменолома који се највероватније протезао до данашњих трамвајских шина у Улици 27. марта, вадио камен за изградњу Београдске тврђаве и калдрмисање улица – прича др Видоје Голубовић.

Одмах уз Римску дворану налази се и Лерова пећина, у ствари немачки резервни-командни центар који је изграђен 1941. године. Било је предвиђено да се у случају опасности по немачке официре овде смести немачка команда.

– Аутор пројекта био је заробљеник Чех Јаков Безлај. Шта се десило са њим, али и другим заробљеницима који су градили ово подземно утврђење – не зна се ни данас. Цео подземни објекат био је изграђен тако да може да издржи хемијски и биолошки удар. У пећини је постојао систем за вентилацију, струју, агрегати у случају нестанка електричне енергије, грејање, телефон, лифт... Било је предвиђено да овде може да борави око 600 официра плус обезбеђење. У командну салу могло је да стане 250 људи, а за смештај официра било је обезбеђено око тридесетак спаваоница – рекао је Голубовић.

Према неким информацијама које се могу чути, једна од просторија била је и намењена за трежњење немачких војника који су центар долазили у припитом стању.

Главни улаз у овај део био је код Спортског центра „Ташмајдан”, где је западна трибина. Када је ухваћен Александар фон Лер, командант 4. ваздухопловне флоте, прво се сазнало за овај улаз. У тој такозваној Леровој пећини откривено је око 40 тона филмског материјала и докумената. Међу тим материјалом има и филмских записа из немачких освајања Египта и северне Африке. Откривене покретне траке предате су Кинотеци. Нажалост, све остало што се тамо налазило однесено је или уништено. Остали су углавном само метални плафони. Лерова пећина је у једном делу мало „начета” јер је постојала легенда да је у пећини сакривено благо. На том месту су трагачи за благом 2002. године ископали подземни тунел. Тунел су случајно открили стручњаци који су процењивали стабилност зидова. Они су затекли кофе, алат за копање и колица са циглама. Позвали су полицију, а када је патрола сутрадан дошла да обави увиђај – отвора није било. Трагачи су га у току ноћи камуфлирали даскама и стиропором.

– Најстарији део овог комплекса је природна пећина која се налази директно испод ресторана „Последња шанса”. Постоји податак да је штаб вожда Карађорђа 1806. године био овде и да је он из пећине повео устанике у борбу против Турака. О Ташмајданској пећини писао је још 1860. године аустроугарски путописац Феликс Каниц. Он је у пећини затекао око 150 воловских кола хране, а по његовој процени ту се могло сместити око 600 воловских кола хране – рекао је Голубовић.

Насред те пећине налази се огромни део стене који се одвалио 1966. године приликом реконструкције спортског центра. Тада је кроз рупу која се направила пропала девојчица и погинула.

На дну природне пећине су и велике количине шута који је тада бачен, али и костију са некадашњег гробља. Некада су старији лекари одатле за часове анатомије узимали кости. Наслаге у пећини високе су и до петнаест метара. Гробље на Ташмајдану или Старо гробље оформљено је по налогу кнеза Милоша Обреновића 1826. године и постојало је до 1886. Иницијативу за пресељење гробља на место где је сада Ново гробље дао је митрополит Михаило, а реализовао ју је тадашњи председник Београдске општине др Владан Ђорђевић.

Од 1953. године у Ташмајданској пећини радила је радионица за производњу леда. Тај лед се одатле разносио по београдским кафанама, а једно време је у пећини био и хокејашки клуб. Деведесетих година један од наших људи имао је идеју да у пећинама направи акваријум, али га је изгледа папирологија спречила да ту идеју и оствари.

– Ташмајданску пећину научници зову и шалитрена јер се некада ту копала шалитра, додатак за производњу барута. Прича се да је на трговини шалитром део богатства стекао и Илија Милосављевић Коларац – каже Голубовић.

У надлежности града до 2036. године

Дуго година пећина је била у надлежности Јавног предузећа „Јавна склоништа”, а онда је 2016. године одлуком Скупштине града овај простор дат на управљање „Београдској тврђави” на двадесет година. По преузимању пећине урађена су рударско-геолошка истраживања да би се утврдила чврстоћа стена и проценила стабилност. Те 2016. године надлежни из тврђаве рекли су да је планирано да се на овом месту направи туристичка атракција. Нажалост, од тада па до данас није се пуно одмакло у тим плановима. Кафић „Кременкова кућа”

Испред улаза у Ташмајданску пећину из Абердареве улице деведесетих година постојао је кафић „Кременкова кућа”, који је држао наш музичар и композитор Оливер Мандић. На том месту организовани су концерти и изложбе.

Миоценски спруд

Пружа се готово од Ташмајдана па све до Калемегдана. Решењем Скупштине општине Палилула 1968. године утврђена је површина заштите од 2,64 хектара под називом Споменик природе – Миоценски спруд „Ташмајдан”. Прошле године на седници Скупштине Града Београда и на иницијативу Завода за заштиту споменика природе Србије ова заштита је обновљена, а спруд је први пут добио свог управљача – „Центар за очување и заштиту животне средине”.

Ово природно добро „лежи” у некадашњем Панонском мору (средњи миоцен – миоценска епоха покрива доба од пре 23 милиона до 5,3 милиона година). Изграђен је од кречњака баденске старости, који лежи преко доњокредних ургонских кречњака. По литолошком саставу овај кречњак познат је као „лајтовац”. На простору спруда пронађено је доста фосила шкољки, пужева и морских јежева. Овај споменик природе састоји се из три целине – једна је изнад западне трибине стадиона, друга се налази испод трибине, а трећа у пећинама. Природна пећина је старости између шест и осам милиона година, мада има и неких процена да је иза себе „оставила” 13 милиона година.