Будућност без патетике и болећивости

„Свет је овај тиран тиранину, а камоли души благородној” (П. П. Његош)

Прва хипотеза: или Вучић, због упорног игнорисања стварности и односа политичких снага у свету, коначно силази с власти – или Србија убрзано и економски и политички тотално пропада. Биће да је то превише упрошћено и инфантилно сагледавање ствари. Има и суптилнијих солуција.

Ако смо (већ) изгубили (привремено?) суверенитет над Косовом (осим у Преамбули и уставном тексту), које само још званично нисмо признали – или ће нам преостали углед даље крунити било Русија (већ месецима украјински трагично „забављена”, односно заробљена), било Запад. Можда од потоњег извучемо и неке користи, делимичне компензације. Уз одређене писане гаранције. Утопија? Но, ваља покушати. У сваком случају на крају крајева, ипак сами одлучујемо о претходно наведеном, узимајући у обзир све околности (и историју, и словенство, и емоције) – али рационално загледани у будућност без патетике и болећивости.

Узгред, не разумем, осим симболички, идеју „отпризнавања Косова”. Игра бројки, апсолутно неодлучилачких светских фактора? Замајавање домаће јавности? Зебем да је главнина „игре” на сасвим другом терену.

Или ћемо формално признати Косово – којем смо садржински ионако безмало све дали, односно препустили – или ћемо остати, баш као и Русија, малтене изоловани у међународним односима. Речју, пред изнудицом смо. Бар на први и други поглед.

Увести србијанске санкције Русији без одлагања, или ће бити изречене западне санкције (и) према Србији? Те и такве алтернативе су данас пред нама. У најмању руку, врата Европске уније нам се све више затварају. Ако смо за њу уопште спремни, ако доиста искрено желимо да будемо њени чланови. С друге стране, и кохерентност Европске уније је упитна. Но, рат у Украјини фактички јача њену компактност, јединство, упркос извитоперавању појединих малтене до јуче неприкосновених европских вредности и стандарда.

Но, шта је изгледни „други пут”, осим европског, за једну политичку заједницу нерашчишћене прошлости као што је овдашња: сиромашну, од спољне помоћи зависну, дубоко подељену и знатним делом националистички оријентисану, уједно само овлаш заокружену и владавини права и стабилних институција, као и истинској подели власти и демократији (за сада) несклону?

Дакако, вероватно је да Србија изричито никада неће признати Косово. Таква међусобна „нормализација односа”, у већинском делу домаће јавности доживела би се као национални и државни пораз, штавише као самоубилачки чин партијске врхушке? Да ли је тако нешто последња, најгора варијанта? Пре ће бити – она немогућа! Јер свакад вреди бојазан од опасности да „мисао која не уме да мисли завлада светом”. (Бранко Миљковић)

Али уз посредовање и притисак међународне заједнице (зашто не одржати Конференцију о Косову?) Србија можда може „пристати” – или на лабаву и провизорну конфедерацију с Косовом (чиме би га како-тако уважила као равноправног партнера у оквиру једне шире целине/„целине”) – или на план „Два Косова”: разграничење Косова на оно српско, тј. северно, и оно албанско, на делове који би се реципрочно признали и унеколико даље поштовали/толерисали, зашто не и економски сарађивали?! Што би посредно значило и прећутно гутање кнедле у виду такве територијалне констелације и од стране (остатка) Србије.

Уосталом, који је смисао у савременом светском раздобљу инсистирања на „самосталној и независној” политици Србије? Последице: такозвана самосвојност и „особеност” – „изузетак”, без иоле моћних или пак оних, својим бригама презаузетих савезника и наводних пријатеља који ионако воде рачуна једино о сопственим интересима? Инаћење са светом? Понос без покрића? Настављање светле традиције? Идеализам, такозвана романтичарска искључивост? Губљење драгоцених месеци и година у ишчекивању да се глобалне (не)прилике промене, да иностране политичке моћнике „прође љутина”? Шта значи прагматичност и трезвеност у овој свеколико кризној ветрометини догађања?

Да ли је мудрост у одлагању, у лавирању, у понављању истог, у геслу „добар дан чаршијо на све четири стране”, односно у „маневрисању у месту”? У 21. веку, нарочито, добро и зло је измешано, правда и право потиснути на маргину. О моралу и једнакоправност скоро да је излишно дебатовати. Свет се у страху и неизвесности престројава у ходу, нема ничег задуго датог: државе се сврставају „под кишобране” најјачих. Па како онда сачувати суверенитет и територијални интегритет Србије, њен идентитет? Уједно, обезбедити иоле пристојан стандард њених грађана, живот достојан човека.

Укратко, време нам нимало није савезник. И услед слабљења (?!) спољне и унутрашње позиције Русије, као и нервозе Америке и Брисела због „поливалентног”, оклевајућег Вучића, па и због ситуације у Босни и Херцеговини, посебно имајући у виду крупне проблеме Републике Српске (Да ли би нешто решио „Нови Дејтон”?). А ни у односима са Хрватском нам не цветају руже; само трње. Противнике пројекта „Отворени Балкан”, наилазећу зиму, претеће рестрикције, несташицу гаса и евентуалну нову пандемију – да и не (с)помињем.

Иначе, понекад, надам се, делићи одговора могли би се пронаћи и у постављању правих питања. Благовремено и добронамерно пласираних. Ако има ко да их чује и размотри.

Sic transit gloria mundi – Тако пролази слава света. (латинска изрека)

Професор Правног факултета Универзитета у Београду