Злочини над српском децом

Оптужница Тужилаштва за ратне злочине Србије против четири висока официра Хрватског ратног ваздухопловства додатно је погоршала ионако лоше међудржавне односе Србије и Хрватске. Хрватски официри су оптужени због ратног злочина извршеног 7. и 8. августа 1995. године, када су хрватски авиони дејствовали по српским цивилима који су се кретали у избегличкој колони током операције хрватских снага „Олуја”. Ратни злочин се догодио на Петровачкој цести, код Босанског Петровца, и у месту Сводна код Новог Града на територији Босне и Херцеговине. Том приликом је погинуло 13 особа, од којих је четворо деце и трудна девојка. Рањена су 24 човека, међу њима и деветоро деце. Сви они су били цивили српске националности, протерани са својих вековних огњишта на територији Републике Српске Крајине.

Хрватска јавност је у препознатљивом стилу дочекала ту оптужницу, окарактерисала је као наставак „великосрпске агресије” и напад на дигнитет праведног хрватског домовинског рата. У тим ставовима су јединствени и хрватски грађани и државно руководство. Малобројни су појединци који су јавно изнели став да би тај случај требало да има искључиво судски епилог.

Српска јавност је по ко зна који пут изненађена хрватском оптужбом за оружану агресију Србије према Хрватској 1991. године и одсуством емпатије према убијеним српским цивилима, а нарочито према убијеној деци.

Страдање српске деце у оружаним сукобима на територији Хрватске има дугу традицију. У току Другог светског рата на простору Лике, од укупних цивилних жртава, четвртину су чинила деца узраста до 15 година. Слично је било и у осталим деловима НДХ. Српска деца су убијана на најсвирепији начин. Њихова патња у дечјим концентрационим логорима јединствена је у свету. Ту злочиначку страст за убијањем српске деце најбоље описује изјава жупана Жупе Лике и Гацке Јосипа Јоле Бујановића, католичког свештеника, а касније усташког бојника, који је рекао: „У Хрватској дотле неће бити мира, док буде у њој и једно Српче дисало”. На суђењима ратним злочинцима после Другог светског рата, као и убицама породице Зец у Загребу, могло се уочити „оправдање” да су деца убијана као будући великосрпски агресори, четници и могући злочинци према хрватском народу.

Страдање деце у ратовима остало је у сенци прокламованог братства и јединства, те познатих покушаја ресетовања нарушених међудржавних односа ради наводне боље будућности.

О оптужници за ратни злочин хрватских официра нису се изјаснили представници ЕУ и НАТО-а, иако се често изјашњавају у вези с многим догађајима у нашој држави. Како би они могли да објасне да се злочин догодио 60 километара у дубини територије Босне и Херцеговине, и како је то небо 1995. године било отворено за дејство хрватских авиона по беспомоћној колони српских цивила, а истовремено је 1992. године било затворено за југословенске авионе који је требало да донесу кисеоник за спас 12 бањалучких беба.

Према изјавама хрватских пилота, они су тих дана ишли на задатак слободног лова. И лаицима је јасно да су током извршења задатка пилоти могли да уоче колону цивила, у којој, према сведочењу присутних, није било војних борбених и неборбених возила. О избору циља – цивила у колони – нису могли да науче у југословенским војним школама.

Хрватски пилоти прелетали су с једне зараћене стране на другу у оружаним сукобима, на брзину мењајући идеологије и војне доктрине. Пилоти Иван Седлак, Рудолф Перешин, Данијел Боровић и Ивица Ивандић авионима МиГ-21 одлетели су у хрватско јато у току 1991. и 1992. године. Надамо се да ће Суд за ратне злочине у Београду установити одговорност хрватских официра у командном ланцу, као и пилота непосредних извршилаца борбених дејстава по српским цивилима у избегличкој колони.

Ђорђе Пражић,
Нови Београд