Разбоји као харфе

Душанка Ђорђевић је редовни професор на Архитектонском факултету у Београду а њен супруг Предраг је по занимању грађевински инжењер, али је због слабог здравља рано отишао у пензију. И поред различитих професија и статуса, њих двоје ипак имају и заједнички посао – ткање.

Љубав према овом виду стваралаштва Душанка је носила из детињства.

– Мајка ми је много причала о ручним радовима. С пажњом сам слушала сваку њену реч, нарочито када је објашњавала како се тка. Пошто није имала разбој, све се завршавало на причама. Ипак, заинтересовала ме је и тако сам једног дана пре неких тридесетак година, напросто побола шпенадле у под, развукла вуницу и исткала себи шал, као да сам цео живот само то радила. Касније, кад сам почела редовно да ткам, на наговор једне моје студенткиње учланила сам се у Удружење за очување и развој ручног ткања у Манаковој кући, али не да бих учила, већ да бих учествовала – с поносом истиче наша саговорница.

Чекање се исплатило

Чим се домогла разбоја, Душанка је прионула на рад пуном паром. Поготово кад су наступиле оне лоше, деведесете године. Њену плату до увече би „појела” инфлација, па се породица целог месеца хранила од продаје ручно тканих уникатних комада који су свима западали за око.

– Највише су се тражили шалови и пончо огртачи, али и други одевни предмети, па прекривачи за кревете, простирке за под, завесе... Кад се само сетим колико је километара тканине прошло кроз мој разбој! Сад ни приближно више толико не радим. Углавном исткам нешто за поклон, а посебно ми је задовољство ако су у питању прекривачи за дечије кревеце – напомиње наша саговорница и додаје да је на свој први разбој, стицајем околности, мало дуже чекала. Добила га је од супруга када је одбранила докторат, а одлучујућа је била једна шетња градом.

– Пролазећи поред „Техничке књиге”, која се некад налазила близу Београђанке, угледали смо књигу „Ручно ткање”. Купили смо је и толико читали да смо је напамет научили. По нашем мишљењу овај приручник је абецеда ткања – говоре готово у глас Душанка и Предраг.

Мајстор „универзалац“

(/slika2)Предраг се, каже, раније никад није окретао за женама, али је од тренутка кад су набавили ту књигу, почео да то чини кад би на некој видео штогод ткано.

– Опчињен том лепотом, одлучио сам да набавим разбој. Пронашао сам један преко огласа у новинама, јавио се и одмах отишао да га купим, али био је прескуп, па сам одустао. А и сетио сам се бољег решења. Ако сам као младић умео да направим чамац, зашто не бих могао и разбој? Као грађевинац конструктор и мајстор „универзалац” знао сам и шта хоћу, и како би то требало да изведем. Чим сам направио први разбој, започео сам други, па трећи... Одем у викендицу крај Београда и лагано склапам део по део. Видео сам да ми тај посао изузетно прија, па сам наставио. Тим пре што пијем седамнаест врста лекова – кроз рад сам бежао од болести – признаје Предраг, док га Душанка прекорава што се жали.

Модели према потребама

Према потребама ткаља, Предраг прави неколико модела.

– „Коњић“ је погодан за ткање трака и појасева. На малом разбоју са два листа може да се истка све исто као и на великом: торбице, капе, шалови, јастуци... Стони са ногицама је згодан јер се лако склапа. Хоризонтални, са четири педале и четири листа са металном ничаницом је најтраженији због димензија. Ширина му је осамдесет центиметара и док се ради на њему, најмање се замара, а притом све може да се отка. Једна госпођа је три таква разбоја однела у Немачку. Напослетку сам конструисао и вертикални. Подстакла ме је Загорка Стојановић, која тка иконе великих формата и кад сам је видео на мердевинама, хтео сам да је спасим мука – прича Предраг.

Сви разбоји су прекрасни, израђени од материјала врхунског квалитета: куване буковине и махагони дрвета, челика и месинга. Нечујни су, тако да жене могу да раде и ноћу, а да не пробуде мужеве и децу. Њихов творац нас је замолио да га не хвалимо превише, али не можемо а да не пренесемо коментар једне дизајнерке која је приметила: „Ако је харфа најлепши инструмент у музици, онда су Предрагови разбоји као харфа.”