Слава животу, слава женама

Анталија – Турска документаристичка филмска сцена је одувек била јака и у највећој мери независна од државне финансијске подршке. Та независност турским документаристима омогућава већу тематску слободу, али и већу и неизвеснију борбу за настанак својих дела те се подршка најчешће проналази и у сарадњи са приватним телевизијским станицама.

Тематска разноликост и документаристичка снага могу се уочити међу филмовима у Националном такмичарском програму дугометражног документарног филма на 59. Анталијском фестивалу. До сада су се издвојили „Како се зове филм?” редитељке и продуценткиње

Пинар Фонтини и „Хатиџе” Мурата Еруна као два примера како документарац може да се издигне изнад уобичајених оквира телевизијске репортаже или класичног интервјуа и „проговори” филмским језиком.

Фонтинијева која живи и ради на релацији Истанбул–Лондон где и настаје њена триологија фокусирана на женско стваралаштво у Турској, али и њена истраживања феминистичког филма и раскршћа блискоисточних кинематографија, сада у остварењу „Како се зове филм?” дубоко урања у проблематику изгубљених филмова и редитељки које су своја прва дела почели да стварају током деведесетих година. Испитујући филмску динамику тог периода, саме односе уметница према сопственим делима, њихове животе и снове, Фонтинијева скенира и историјску позадину Турске, али и историју турске кинематографије и на тај начин изгубљене и избрисане ауторке чини поново видљивим и значајним. Обогаћујући свој визуелни језик фотографијама личних стваралачких искустава редитељки, детаљима из њихових домова, снимцима иза кулиса, исечцима из новина , сценама из њихових филмова и документима, Пинар Фонтини своје дело „Како се зове филм?” чини историографски богатим и издашним. Пред гледаоцима се отвара занимљив и сложен свет жена које су као ауторке поставиле темеље такозваног женског филма у Турској...

И тема филма Мурата Еруна је везана за жену. За једну храбру и борбену жену која је своју тешку болест – спиналну мишићну дистрофију, с којом је рођена претворила у своју животну победу. Њено име је Хатиџе, а то је и наслов Еруновог филма о данас 42-годишњој жени која је уз надчовечански труд успела и да поживи дуго и да се врхунски самостално образује и да постане активни појединац са две факултетске дипломе, породични саветник, чак и државни службеник. У време када је Хатиџе била сасвим мала нису постојали скупи лекови за СМА, а и да су постојали, за њу и њену породицу би били недоступни. Снагом воље и урођеним интелектом Хатиџе је надвладала своје атрофирано и непокретно тело и демантовала све докторе који су јој још као беби предвиђали само седам-осам година живота. Мурат Ерун је зналачки све то представио гледаоцима и од свог филма начинио право славље вере у живот...