Аманет наших великана

Готово свакодневно са разних места и медија чујемо упозорење да нам јесен и зима неће бити лаке, ове, а ни оне следеће године, па се сетих да потражим има ли одговора на ово обавештење. Јер, ништа неће бити, што већ није било. А било је!

Бринуо је тако у неким тешким временима и Његошев владика Данило и тражио решења, „кад азијатско море све поплави”, па и малену Црну Гору:

„А ја што ћу, али са киме ћу?/Мало руках, малена и снага,/Једна сламка међу вихорове,/Сирак тужан без нигђе икога!”

Али сетих се у овом невремену (морам цитирати и великог Капора: „Откако знам за себе, одувек сам живео у најгорим временима. Никада у најбољим.”) и великог Бране Црнчевића, који нам у својим „Записима из црне свеске” пише, и шта нам је чинити:

„Ако си орач, ори дубље; ако си ковач, ударај јаче по наковњу; ако си дете, расти брже; ако си раденик, ради више, ако си песник, певај гласније; ако си свештеник моли Бога да са неба над Србијом одвргне зле прилике; ако си лопов, злосретниче, кради мање; ако си трговац, тргуј поштеније, ако си Србин, буди Србин. И не секирај се превише што те невоље притискају, једно је време донело невоље, друго ће га време одагнати; и не завлачи сваки час руку у џеп да опипаш колика ти је плата, Србија је твоја права плата!”

Не извињавам се онима који ће ме питати могу ли ишта написати а да не цитирам Његоша, Андрића, Мешу, Капора, Брану Црнчевића... Ево, не могу. Што бих ја мудровао, кад су пре мене, као с неба, то нам оставили у аманет наши великани...

Војин Т. Бојковић,
Београд