Ни због чега данас не жалим

Сви воле да чују мудре мисли Душка Радовића, његове опаске о темама које никада не застаревају, каже глумица Светлана Бојковић, која представу „Женски разговори” већ готово четири деценије игра са Весном Чипчић и Миланом Цацијем Михаиловићем

Волим живот и верујем да ми то даје енергију. Настојим да се осећам добро, јер када се тако осећате, онда и људи око вас емитују позитивну енергију, каже за „Политику” Светлана Бојковић, иза које је дуга, плодна глумачка каријера у којој је убележила више од 150 сценских јунакиња, а међу њима су и: Жанка Стокић, Вишња Лазаревић, Чучук Стана, Добросава Ђорђевић, Кетрин Џонсом, Живка Поповић, Милунка Савић…

Ове јесени своју позоришну емоцију Светлана Бојковић дели са публиком у три представе: „Дабога те мајка родила” Ведране Рудан, у режији Татјане Мандић Ригонат на сцени Атељеа 212, „Широка земља” Артура Шницлера, у режији Марка Манојловића у Југословенском драмском позоришту и „Цело тело то ме боли” Николе Пејаковића у Театру на брду.

Ту је и својеврсни позоришни куриозитет. Реч је о представи „Женски разговори” по делу Душка Радовића, коју већ 39 година у истом костиму Светлана Бојковић игра са драгим колегама: Весном Чипчић и Миланом Цацијем Михаиловићем. Антологијске реченице Душка Радовића, духовите мушке и женске разговоре, овај трио пре неко вече са посебним шармом водио је на сцени „Академије 28” са бројном публиком, што је најбољи показатељ колико ову представу воле и њени актери и гледаоци-учесници.

– „Женски разговори” нису класична представа јер ми комуницирамо са публиком. Сами смо правили избор текстова и радили је без редитеља. Сви воле да чују мудре мисли Душка Радовића, његове опаске на теме које никада не застаревају. Мушко-женски однос, чини је увек актуелном. Када смо пре готово четири деценије размишљали да је премијерно изведемо нисмо ни знали шта је то стенд-ап комедија, а „Женски разговори” су једна врста тог жанра – прича наша саговорница.

Најбоље улоге Светлана Бојковић, како зна да каже, урадила је када се најмање надала да ће бити успешне, односно оне за које је мислила да нису за њу. У таквим ситуацијама, каже, једноставно би се мобилисала, максимално концентрисала на посао, што увек доноси резултат. Међу таквим ролама је лик Живане Жанке Стокић у телевизијској драми „Смрт госпође министарке”, за коју је режисер Сава Мрмак једва убедио да је прихвати. Ту је, свакако, и улога Милунке Савић....

Занимало је Светлану Бојковић и да мења жанрове, па је често играла комедије. И поред комплексних улога, ипак је само једном тумачила Шекспира, и само једном античку драму: улогу Касандре у „Агамемнону”, у представи коју је режирала Мира Ерцег. О томе каква је то „хемија” у глави и телу уметника када улази у нови лик, Светлана Бојковић каже:

– То је узбудљив стваралачки пут. Када се нова улога осваја, тај процес траје и не завршава се са пробама. Новог јунака носите у себи, живите са тим бременом и дању и ноћу, све време док у вама не сазри. То је приметио и Богдан Тирнанић Тирке који је једном написао о мени: „Ходала је са текстом Жанке, као да је неко други”. Често се сетим са којим емоцијама сам се припремала да играм Жанку. Једноставно вас нови лик заокупи, имате осећај као да сте у некој шуми где проналазите стазу које нема, а ви је крчите. Чини вам се да нема пута, а онда одједном видите светлост кроз лишће и кренете том стазом. То је једна лампица, када се појави ухватите се за њу, чекате да се друга отвори, јер знате да ће да засветли. Када сте млади немате то искуство процеса. Не може ништа да се уради на брзину, него мора да иде полако. Будиш у себи емоције које су потребне и градиш мекани мозаик. Не онај тврди, какав је иначе мозаик, онда то креће да се спаја и почиње да се рађа улога у вама.

 Трансформисала се Светлана Бојковић и у Емилију Попадић, Филумену Мартурано, Милицу Павловић, Хеду Габлер, Белизу, Елизабету од Енглеске…  Ипак, Ану Карењину никада није играла.

– Ни због чега данас више не жалим, али рецимо, хајде да кажем, када ме стално питају за Ану Карењину, како су се ствари дешавале. Требало је да дође до тога да одиграм улогу ове особене хероине. Наравно, питање је како би то испало, али сам била уверена да бих у лик Ане Карењине унела нешто своје, ново, што још нисам видела у претходим интерпретацијама, а гледала сам их много. Свима је блиска та прича, али се тумачи прилично површно: „Па добро, жена преварила мужа, па се онда покајала”… Позадина је много комплекснија, зато је та улога тако слојевита. Њена растрзаност када је кренула са једним животом, посебно у оно време, у друштву које је то осуђивало, одвојена од детета, никада није довољно приказана. Постоји вечита тајна жене која се не да одглумити, него се доноси сопственом интуицијом. Никада то нисам видела. Велимир Веца Лукић почео је да ради драматизацију, онда се десила промена управе у Народном позоришту у Београду и до тога никада није дошло – прича уметница.

Светлана Бојковић, како каже, намерава своју уметничко-глумачку заоставштину да поклони Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, које баштини легате књижевника, сликара, глумаца, редитеља…

– Имам у свом стану много ствари за које сам интимно везана, али сам се са њима у „Адлигату” договорила, да већ за живота неке од њих одложим. Биће ту неки моји портрети, које су радили уметници, рецимо Љубе Милуновића из Атељеа 212, који је урадио мој диван портрет док сам играла Елизабету у представи „Марија Стјуарт”. То је портрет у костиму Елизабете на празној сцени Атељеа 212, без перике, маске. Моје приватно лице са изразом лика који сам тумачила. Врло интересантно урађено дело, оставићу нешто и мојој кћерки Катарини Жутић, да и сама, када буде дошло време, нешто придода. Још сам се са управом „Адлигата”, односно са господином Виктором Лазићем договорила да у тој мојој будућој соби, после мог одласка на други свет, и у њеној старости у тој соби свој простор пронађе и Катарина која такође има дивне портрете, рецимо од Драгана Стојкова из представе „Катарина”. Ту је и мој портрет који је радио Жак Кукић из представе „Зојкин стан”, али и бројне награде. Биће ту још понешто од намештаја, а намеравам и своје књиге да поклањам – каже Светлана Бојковић.