Ni zbog čega danas ne žalim

Svi vole da čuju mudre misli Duška Radovića, njegove opaske o temama koje nikada ne zastarevaju, kaže glumica Svetlana Bojković, koja predstavu „Ženski razgovori” već gotovo četiri decenije igra sa Vesnom Čipčić i Milanom Cacijem Mihailovićem

Volim život i verujem da mi to daje energiju. Nastojim da se osećam dobro, jer kada se tako osećate, onda i ljudi oko vas emituju pozitivnu energiju, kaže za „Politiku” Svetlana Bojković, iza koje je duga, plodna glumačka karijera u kojoj je ubeležila više od 150 scenskih junakinja, a među njima su i: Žanka Stokić, Višnja Lazarević, Čučuk Stana, Dobrosava Đorđević, Ketrin Džonsom, Živka Popović, Milunka Savić…

Ove jeseni svoju pozorišnu emociju Svetlana Bojković deli sa publikom u tri predstave: „Daboga te majka rodila” Vedrane Rudan, u režiji Tatjane Mandić Rigonat na sceni Ateljea 212, „Široka zemlja” Artura Šniclera, u režiji Marka Manojlovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i „Celo telo to me boli” Nikole Pejakovića u Teatru na brdu.

Tu je i svojevrsni pozorišni kuriozitet. Reč je o predstavi „Ženski razgovori” po delu Duška Radovića, koju već 39 godina u istom kostimu Svetlana Bojković igra sa dragim kolegama: Vesnom Čipčić i Milanom Cacijem Mihailovićem. Antologijske rečenice Duška Radovića, duhovite muške i ženske razgovore, ovaj trio pre neko veče sa posebnim šarmom vodio je na sceni „Akademije 28” sa brojnom publikom, što je najbolji pokazatelj koliko ovu predstavu vole i njeni akteri i gledaoci-učesnici.

– „Ženski razgovori” nisu klasična predstava jer mi komuniciramo sa publikom. Sami smo pravili izbor tekstova i radili je bez reditelja. Svi vole da čuju mudre misli Duška Radovića, njegove opaske na teme koje nikada ne zastarevaju. Muško-ženski odnos, čini je uvek aktuelnom. Kada smo pre gotovo četiri decenije razmišljali da je premijerno izvedemo nismo ni znali šta je to stend-ap komedija, a „Ženski razgovori” su jedna vrsta tog žanra – priča naša sagovornica.

Najbolje uloge Svetlana Bojković, kako zna da kaže, uradila je kada se najmanje nadala da će biti uspešne, odnosno one za koje je mislila da nisu za nju. U takvim situacijama, kaže, jednostavno bi se mobilisala, maksimalno koncentrisala na posao, što uvek donosi rezultat. Među takvim rolama je lik Živane Žanke Stokić u televizijskoj drami „Smrt gospođe ministarke”, za koju je režiser Sava Mrmak jedva ubedio da je prihvati. Tu je, svakako, i uloga Milunke Savić....

Zanimalo je Svetlanu Bojković i da menja žanrove, pa je često igrala komedije. I pored kompleksnih uloga, ipak je samo jednom tumačila Šekspira, i samo jednom antičku dramu: ulogu Kasandre u „Agamemnonu”, u predstavi koju je režirala Mira Erceg. O tome kakva je to „hemija” u glavi i telu umetnika kada ulazi u novi lik, Svetlana Bojković kaže:

– To je uzbudljiv stvaralački put. Kada se nova uloga osvaja, taj proces traje i ne završava se sa probama. Novog junaka nosite u sebi, živite sa tim bremenom i danju i noću, sve vreme dok u vama ne sazri. To je primetio i Bogdan Tirnanić Tirke koji je jednom napisao o meni: „Hodala je sa tekstom Žanke, kao da je neko drugi”. Često se setim sa kojim emocijama sam se pripremala da igram Žanku. Jednostavno vas novi lik zaokupi, imate osećaj kao da ste u nekoj šumi gde pronalazite stazu koje nema, a vi je krčite. Čini vam se da nema puta, a onda odjednom vidite svetlost kroz lišće i krenete tom stazom. To je jedna lampica, kada se pojavi uhvatite se za nju, čekate da se druga otvori, jer znate da će da zasvetli. Kada ste mladi nemate to iskustvo procesa. Ne može ništa da se uradi na brzinu, nego mora da ide polako. Budiš u sebi emocije koje su potrebne i gradiš mekani mozaik. Ne onaj tvrdi, kakav je inače mozaik, onda to kreće da se spaja i počinje da se rađa uloga u vama.

 Transformisala se Svetlana Bojković i u Emiliju Popadić, Filumenu Marturano, Milicu Pavlović, Hedu Gabler, Belizu, Elizabetu od Engleske…  Ipak, Anu Karenjinu nikada nije igrala.

– Ni zbog čega danas više ne žalim, ali recimo, hajde da kažem, kada me stalno pitaju za Anu Karenjinu, kako su se stvari dešavale. Trebalo je da dođe do toga da odigram ulogu ove osobene heroine. Naravno, pitanje je kako bi to ispalo, ali sam bila uverena da bih u lik Ane Karenjine unela nešto svoje, novo, što još nisam videla u prethodim interpretacijama, a gledala sam ih mnogo. Svima je bliska ta priča, ali se tumači prilično površno: „Pa dobro, žena prevarila muža, pa se onda pokajala”… Pozadina je mnogo kompleksnija, zato je ta uloga tako slojevita. Njena rastrzanost kada je krenula sa jednim životom, posebno u ono vreme, u društvu koje je to osuđivalo, odvojena od deteta, nikada nije dovoljno prikazana. Postoji večita tajna žene koja se ne da odglumiti, nego se donosi sopstvenom intuicijom. Nikada to nisam videla. Velimir Veca Lukić počeo je da radi dramatizaciju, onda se desila promena uprave u Narodnom pozorištu u Beogradu i do toga nikada nije došlo – priča umetnica.

Svetlana Bojković, kako kaže, namerava svoju umetničko-glumačku zaostavštinu da pokloni Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, koje baštini legate književnika, slikara, glumaca, reditelja…

– Imam u svom stanu mnogo stvari za koje sam intimno vezana, ali sam se sa njima u „Adligatu” dogovorila, da već za života neke od njih odložim. Biće tu neki moji portreti, koje su radili umetnici, recimo Ljube Milunovića iz Ateljea 212, koji je uradio moj divan portret dok sam igrala Elizabetu u predstavi „Marija Stjuart”. To je portret u kostimu Elizabete na praznoj sceni Ateljea 212, bez perike, maske. Moje privatno lice sa izrazom lika koji sam tumačila. Vrlo interesantno urađeno delo, ostaviću nešto i mojoj kćerki Katarini Žutić, da i sama, kada bude došlo vreme, nešto pridoda. Još sam se sa upravom „Adligata”, odnosno sa gospodinom Viktorom Lazićem dogovorila da u toj mojoj budućoj sobi, posle mog odlaska na drugi svet, i u njenoj starosti u toj sobi svoj prostor pronađe i Katarina koja takođe ima divne portrete, recimo od Dragana Stojkova iz predstave „Katarina”. Tu je i moj portret koji je radio Žak Kukić iz predstave „Zojkin stan”, ali i brojne nagrade. Biće tu još ponešto od nameštaja, a nameravam i svoje knjige da poklanjam – kaže Svetlana Bojković.