Александар Поповић за „Политику”: Личне нетрпељивости и идеолошке разлике не смеју да утичу на Универзитет у Београду

Највиши орган управљања нашом највећом и најстаријом академском институцијом, Универзитетом у Београду (УБ), јесте његов Савет, а за око месец и по дана следује избор председника тог тела. Проф. др Александар Поповић, који приводи крају четворогодишњи мандат на овој функцији, истиче да је он само „први међу једнакима” и да је у току избор већинског, универзитетског дела Савета, после чега ће, са члановима тог тела који представљају студенте и Владу Србије изабрати председника. На крају свог мандата проф. Поповић признаје за наш лист шта је планирано, а није спроведено под његовим руководством Саветом, али и шта мисли о најновијим догађањима која су усталасала академску јавност.

Раније сте за „Политику” рекли да вам је циљ да до краја мандата покренете враћање одузете имовине УБ. Мандат приводите крају, а од реституције не би ништа. Зашто?

То јесте и мој неуспех. Савет је, а не само ја, покренуо јавно ово питање, чак је и режисер Бошко Савковић направио одличан документарац, постигли смо једнодушност у универзитетској јавности, Сенат и Савет су дали апсолутну подршку реституцији као процесу, предали смо и предлог закона. Коначно, можда погрешно, имали смо скрупула да на овом питању не инсистирамо у периодима кризе изазване вирусом корона, драматизације ситуације на Космету или изборних кампања. Услове за реституцију законом могу да створе Влада Србије и Народна скупштина. Влада није желела да се овим питањем бави, без обзира на наше иницијативе министрима. На последњем састанку на ову тему, у фебруару 2021. године, премијерка Ана Брнабић је руководствима Српске академије наука и уметности (САНУ), Матице српске и УБ обећала одговор и опције за решење реституције у року од месец дана. Никада се после тога није јавила. Чак ни на писма академика Владимира Костића, председника САНУ, и моје маленкости није одговарала, а то би било макар пристојно због институција које представљамо. Паметноме довољно.

Ако бисте могли да вратите време и тек сада постанете председник Савета, коју бисте добробит, сем борбе за поврат заоставштине српских добротвора универзитету, донели УБ?

Добробит је претерана реч за било чији појединачни допринос, па и мој. Мислим да мора да се чини све што се може да држава и универзитет успоставе једну врсту озбиљног партнерства. У Србији нема веће концентрације стручњака од оне на УБ и ти људи својој држави у много свакодневних проблема могу и морају да помогну. Волео бих да се наредни председник Савета труди да чини оно што сам покушавао, да одговори увек не на неслагања, већ на ружне нападе на факултете, професоре и студенте, који су долазили од појединаца из градских и републичких власти или новинарства.

Имате ли подршку садашњег ректорског колегијума у раду, а где се мимоилазите?

Наравно, као што и они имају моју подршку. Сарађујемо свакодневно, наравно, не слажемо се увек и у свему, али се никада у потпуности не слаже ма која група људи која оперативно сарађује. Разговарамо, размењујемо аргументе, налазимо или не налазимо заједно најбоља могућа решења. Пристојан разговор и онда када се не слажемо и добронамерно трагање за најбољим решењима јесте карактеристика коју на УБ ни изливена западњачка река, ни ријалити свет у коме живимо нису убили.

Шта мислите о недавној одлуци Сената да се од предложених кандидата за професоре емеритусе једино не изабере академик Душан Теодоровић?

Ништа добро. Избор проф. Теодоровића је на његовом матичном Саобраћајном факултету и нижим телима два пута добио подршку, а онда на Сенату није добио довољан број гласова. Тиме је ударен шамар и Саобраћајном факултету и свима који су писали реферат за избор и за њега гласали. Они који су били против на Сенату нису изнели примедбе на процедуру или кандидата, и то оставља сумњу да приликом гласања нису одлучивали само академски мотиви. Ја се са делом примедби које је проф. Теодоровић имао на функционисање УБ не слажем, не слажем се ни са начином изношења, не слажем се са њим ни идеолошки, али је то неважно. Увек бих, ако немам примедби на реферат, гласао за његов избор. Личне нетрпељивости, страсти и идеолошке разлике не смеју да утичу на Универзитет у Београду. Морамо бити бољи од друштва у коме смо. Знатно бољи.

Бивша ректорка, проф. др Иванка Поповић, није добила подршку Ректорског савета Конференције универзитета Србије, при кандидатури за председницу Европске асоцијације универзитета, а предложиле су је колеге из Словеније, Мађарске и Аустрије. Да ли је то апсурдно?

Није само апсурдно, штетно је и скандалозно. Да ли је у интересу и на корист, а не штету, ове земље и високог образовања у републикама Србији и Српској да једна од нас буде на овом важном месту у европском образовном систему? Верујем да јесте. Подршка широм Европе за Иванкину кандидатуру је много мање последица угледа наше земље или УБ, а много више резултат њеног личног рада и угледа. Универзитет у Београду је Иванку Поповић подржао, а због чега неки други универзитети нису, о томе треба да говоре њихови ректори. Сама чињеница да јасно излажем свој став, а да се они који су гласали против месецима крију од јавности, говори све.

Зашто нисте устали при извођењу студентске химне „Гаудеамус игитур”, као све колеге у Ректорату, на недавној прослави дана УБ?

Не устајем на химну Евролиге у кошарци, Лиге шампиона у фудбалу, химну „Радости Европе”, „Евровизије”, „Оду радости”, химну Сабора у Гучи, па ни на „Гаудеамус”, и то се и раније знало. Устајем на химну Србије, других држава, на „Ускликнимо с љубављу”. Мој је избор да не устајем на свакојаке друге мелодије које неко прогласи химнама. Верујем да се поштовање према студентима, универзитету на коме смо и колегама показује свакодневним чињењем или нечињењем, тј. радом, а не формалним поштовањем „Гаудеамуса”. Да будем јасан, не сматрам да сам због свог става бољи професор или већи патриота од оних који мисле другачије, који устају на „Гаудеамус”, али свој став имам, на њега имам право и не плашим се да га изнесем. Нисам ни конформиста, ни опортуниста и не морам да будем у већини.