Сећање на успон шабачке Металопластике

У рубрици Међу нама 20. септембра је објављен допис Петра Ж. Терзића под насловом „Зашто више нисмо међу кошаркашком елитом”, који ме је подстакао да се огласим. Знамо да су у корену кошарке били студенти, а водили су их образовани људи и ван наведене струке – спортске игре. Такав случај био је и у боксу. А данас?

Сећам се постепеног грађења успеха и „шлага на торти” шабачке Металопластике – два пута победник Купа европских шампиона. Такође су почели студенти, аматерски и с пуно љубави. Успех се градио полако. Играчи су слободно време проводили заједно, уз кафу, и били срећни. И жељни победа и успеха. Велика жеља им се и испунила.

А што се кошарке тиче? Некада је у Бенској Бари (део Шапца) било неколико импровизованих кошева, а млади су неуморно убацивали лопту у кош. Данас такве слике више нема. У успону Металопластике битна је и изграђена хала, али данас ипак немамо више „шампиона”. Неки кажу да се „учење спорта” плаћа. Прецизно не знам, али ако је тако, да ли они који немају пара не могу да избрусе свој спортски дар? Или, пак, препознати спортски таленти имају шансу да се афирмишу? Или ћемо се задовољити максимом Де Кубертена „Важно је учествовати”?

Што записа проф. др Јован Марић у књизи „Какви смо ми Срби – Прилози за карактерологију Срба”: „Ми обожавамо такмичење. Иако смо мали народ, у спортовима смо веома успешни, успешнији него што би нам по величини припадало. То је та едипална жеља за такмичењем. Међутим, и ту имамо карактеристичан феномен, готово типичан за Србе. Када дођемо до циља, као да се уплашимо коначног успеха и драматично губимо. Баш као у едипалној ситуацији – ако победимо оца, следи ко зна каква казна. Очигледно је да не можемо да негујемо победнички менталитет...”

Јован Рукавина,
Шабац