Историја диже цену квадрата

Сарагоса је много мањи град од Београда. Њених 350.000 становника, међутим, користи далеко више мостова него скоро два милиона Београђана. Ебро премошћују и пешачке пасареле и средњовековне ћуприје. Правило градских отаца Сарагосе је: мостова никад доста. Али, тема овог поређења нису саобраћајни проблеми с рекама и начини њиховог омошћавања, који су углавном везани за расположив новац у буџету, него нешто друго што не зависи од новца. И тиме је то важније јер је ствар менталитета.

Мостове помињемо тек као визуелни приказ могућег изгледа Београда, по принципу: ако могу Шпанци, што не би могли и Срби – једног дана.

Елем, осим мостовима Сарагоса обилује и јавним споменицима. Они су свећице на некој великој торти историје, торти са много спратова. Стојимо испред споменика Цезару Августу. Овај римски император сматра се оснивачем града. Иза његових бронзаних леђа остаци су некадашњих бедема. Ту пјацету допуњава и бронзана жаба која штрца млаз воде на императора. У некој далекој митологији античког Рима, жаба мења оног роба који иде уз уво цезара и шапуће му да је смртан. Као што се на слици види, императорова пјацета је скромна, ничег ту велелепног нема, само пажљиво-паметног односа према историји града и мере у њеном обележавању.

А сад да направимо паралелу са нашом престоницом, нашим Београдом загарављеног лица. Чудим се архитекти града како је фантастично успео да за свога мандата тако много лепих шанси за голове промаши! Не помињем мостове ни фантазију о згради Опере, здрав разум ми налаже питање о барем једном споменику, једном светионику у хаосу стилова и натрпаности сваке феле којом се Београд, иначе, одликује. Споменик не кошта много. Много мање од оне сулуде идеје са црвеним бициклистичким стазама које су изграђене тако што су пешацима одузети тротоари. Аман, што рекли Турци, има ли неко у градском двору урбанистичке памети!

(/slika2)Да ли знате да је у Београду рођен један римски цар? Није дуго владао, али цар је цар. И то цар највеће империје коју је ова планета икада имала. Зашто Београд не би подигао споменик свом суграђанину цару! Свакакви „свратикури” које је историјска промаја наносила у овај град добијали су овековечену захвалност у бронзи и камену, па не видим противаргумент да се похвалимо фигуром човека под чијом влашћу је била и европска унија и пола истока.

За Флавијем Јовијаном (FlaviusIovianus Imp. Ceasar Augustus 26. VI 363–17. II 364) остао је само профил на кованици и опис Амијана Марцелина у делу Res gestae. И на основу тог профила могао би му бити подигнут споменик у природној величини. Поред статуе могла би да се изваја и сенка роба који шапуће: Смртан си.

Место на којем би се овај споменик подигао требало би да има конкретну урбанистичку везу са римским периодом Београда. Горња слика би могла бити једно од идеалних места за спомен постоље нашем Јовијану. То су три апсиде римских терми које сада служе као сметлиште, што из приложеног може да се види. Поред овог сметлишта, налазе се закопани остаци терми и римског бунара, ако су још тамо, или су извађени када је прављено место да се укопа цистерна за мазут.

Само можемо да помислимо шта би, рецимо, Амстердам дао да има такво римско наслеђе као Београд. Да ли би од терми правио сметлиште, у центру града?

Ками је говорио да постоји време да се живи и време које сведочи да се живело. Та два времена код градских управа са развијеном урбаном културом егзистирају паралелно. Градски оци Београда задужени за његов цивилизован изглед очигледно је да су пали на испиту уткивања европског наслеђа у ведуту престонице. Јер, у римско доба, то не би требало склањати под ћилим, у једном тренутку Европом се управљало из Београда.