Од „београдског Менхетна” до калемегданске гондоле

Изнад шанца, у бедему што опасује Горњи град Београдске тврђаве, а поред Капије деспота Стефана, налази се чудан усек на који мало ко обраћа пажњу. Реч је о археолошкој сонди која сведочи о неимарима кроз историју, па велики блокови од тесаног камена припадају римској епохи, нешто мањи Србима, цигла Аустријанцима, а хаотична мешавина свега и свачега Турцима. Нажалост, замало да наши савременици овој сонди додају асфалт и бетон, за опомену потомцима.

Могло би се о томе нашироко, али овог пута се у епицентру занимања јавности нашла калемегданска гондола, па би тај „случај” требало објаснити како се не би злоупотребљавао у разним препуцавањима која немају везе ни са Београдом нити са очувањем његове културне баштине.

Идеја да се Београдска тврђава „обогати” жичаром или гондолом само je наставак одавно зачетог плана. Ова, да се гондолом повеже калемегдански гребен са савским приобаљем, дечја је играрија у поређењу с оним што нас је умало задесило...

Ваља подсетити да су својевремено неки предузимљиви бацили око на Мали Калемегдан који су уракљили као „градско грађевинско земљиште”, па Београђанима понудили план о исељењу Зоолошког врта на нову локацију, у атар Сурчина! Већ и сам наговештај да би се „Врт добре наде” из подграђа тврђаве могао преселити безнадежно далеко, усталасао је мњење и изазвао оправдани гнев, па се одустало... мада само од локације, али не и исељења!

Затим је из исте кухиње понуђено ново решење – да се Зоолошки врт исели на Велико ратно острво, које би се због бројних посетилаца жичаром повезало са Калемегданом.

И тада су гневни грађани подсећали одговорне да је Београдска тврђава непокретно добро на Унесковој листи светске културне баштине, а да је Ратно острво заштићени биорезерват угрожених врста птица станарица (и неколико селица), о чему је наш познати документариста Петар Лаловић, уз несебичну помоћ и подршку САНУ, управо тих дана снимио изузетан филм „Београдска оаза”.

Догађало се то у време кад је легендарни Вукосав Бојовић, најгрлатији противник замисли пресељења Врта, доспео на „црну листу” непоправљивих опозиционара свему и свакоме, и највероватније би био најурен са положаја директора да међу предузимљивцима није рођена идеја да се Велико ратно острво изгради и преиначи у – „београдски Менхетн”. За лакше разумевање тог пројекта ваља помножити 260 хектара са ценом квадратног метра стамбеног или пословног простора, па са бројем спратова будућих облакодера.

Те догађаје сигурно још памте академици Душан Ковачевић и Марко Бумбаширевић, професор др Душан Станојевић и неколицина преживелих симпатизера, сталних гостију и припадника „мрачног кружока” „Врта добре наде”.

Него, шта ли је са жичаром на Скијалишту „Кошутњак”, оном повише београдског Хиподрома?

Извођачи позвани пре четири године

Подсећања ради, још у новембру 2018. године тадашњи градоначелник Зоран Радојичић позвао је заинтересоване фирме да учествују на тендеру за изградњу гондоле која ће спојити Kалемегданску тврђаву и Ушће. Било је предвиђено да ће бити дугачка један километар, да ће се састојати од 25 кабина и да ће превозити 3.000 особа на сат, у оба смера. Речено је и да ће време путовања са једне стране реке на другу износити око пет минута. Према стручној процени, уложени новац у изградњу гондоле „вратиће” се за око шест година.