Опет на учење заборављених лекција

Партизанова утакмица с Чукаричким је још једна од оних врло поучних. У првом полувремену су фудбалери из Хумске подсећали на онај стари Партизан, који побеђује самог себе. Играли су без жара, без идеје...

Томе је допринео и састав у коме су почели утакмицу. Петрић је хтео да поштеди неке кључне играче, па их је оставио у резерву. После 45 минута, кад је видео да је ђаво однео шалу, послао је у ватру и Натха и Гомеса. Посрећило му се и његов тим је већ на почетку другог полувремена повео.

Тада се и противник разиграо (ништа му друго није преостало), па је Партизанов тренер одлучио да појача одбрану. Двадесетак минута пре краја је извео нападача Павловића, који је коначно био стрелац, и увео Траореа, који помаже навали, али је више истурени грудобран одбране. Тиме је ослабио претње Чукаричком, који је искористио Партизаново добровољно делимично разоружавање и с већим снагама навалио. То му је и донело изједначење.

Виспрени Натхо (за извођење слободног ударца није неопходно да судија да знак, него је довољно да је лопта на месту прекршаја и да се не котрља) и промућурни Урошевић (одмах је схватио намеру свог саиграча) спасли су Партизан. После те њихове акције је пао драгоцени победоносни гол (3:2).

Ако покушај да се рационализује потрошња снаге и може да се разуме (мада је питање колико је то сувисло у дербију кола), било је потеза, који би требало да су заувек ишчезли из Партизанове игре, поготово што их није било још од Сремске Митровице. После те бруке није било пропуста у њиховој игри, па је Војводина савладана с 4:1, у Келну су победили с 1:0, против Вождовца у гостима је било 4:0, а у Хумској против немачког бундеслигаша 2:0.

Против Чукаричког су му се вратиле неке дечје болести. У 35. минуту Мениг је одлично пратио противнички напад, али, кад је лопта дошла до њега, послао ју је у ничију земљу – испред казненог простора свог тима. Дошла је до противничких играча, чија се акција завршила пеналом из кога је гост повео. На претходне четири утакмице лопта је, ако није могла да буде послата на тачну адресу, избацивана далеко напред или отправљена на још безбедније место, рецимо у аут.

Колико наизглед безначајна грешка може да буде кобна потрвђује и Партизаново изједначење. Капитену гостију Доцићу је лопта прешла преко ноге и отишла у корнер, после кога је дошло до 1:1.

Ова утакмица заслужује да се памти и по Белићевој потери за одмаклим Овусуом, који би, без сумње, матирао Поповића, јер је био потпуно сам пред њим (Чукарички би повео с 3:2 и тешко да би се „парни ваљак” померио после тога) да га упорни Партизанов играч није стигао. Али, те опасности по тим из Хумске не би било да Траоре, без икакве потребе није послао Саничанина у небрано грожђе, који се у њему изгубио. Дакле, и ту је лакомисленост могла да буде скупо плаћена.

За Партизан је најважније да није зашлајфовао и остао у месту. Сама чињеница да је избегао да му се омча стегне око врата требало би га осоколи, али се, после овога с Чукаричким, поставља питање колико му у памћењу остају с муком научене лекције.

Разуме се да збијен распоред утакмица, поготово овако тешких као што су против Келна и Чукаричког, исцрпљује. Али, време је да престанемо да то схватамо као неизбежну отежавајућу околност. Како издржавају они, који играју у јачим лигама кад је тамо свака утакмица као она Партизанова против Келна, па и напорнија.