Opet na učenje zaboravljenih lekcija

Partizanova utakmica s Čukaričkim je još jedna od onih vrlo poučnih. U prvom poluvremenu su fudbaleri iz Humske podsećali na onaj stari Partizan, koji pobeđuje samog sebe. Igrali su bez žara, bez ideje...

Tome je doprineo i sastav u kome su počeli utakmicu. Petrić je hteo da poštedi neke ključne igrače, pa ih je ostavio u rezervu. Posle 45 minuta, kad je video da je đavo odneo šalu, poslao je u vatru i Natha i Gomesa. Posrećilo mu se i njegov tim je već na početku drugog poluvremena poveo.

Tada se i protivnik razigrao (ništa mu drugo nije preostalo), pa je Partizanov trener odlučio da pojača odbranu. Dvadesetak minuta pre kraja je izveo napadača Pavlovića, koji je konačno bio strelac, i uveo Traorea, koji pomaže navali, ali je više istureni grudobran odbrane. Time je oslabio pretnje Čukaričkom, koji je iskoristio Partizanovo dobrovoljno delimično razoružavanje i s većim snagama navalio. To mu je i donelo izjednačenje.

Vispreni Natho (za izvođenje slobodnog udarca nije neophodno da sudija da znak, nego je dovoljno da je lopta na mestu prekršaja i da se ne kotrlja) i promućurni Urošević (odmah je shvatio nameru svog saigrača) spasli su Partizan. Posle te njihove akcije je pao dragoceni pobedonosni gol (3:2).

Ako pokušaj da se racionalizuje potrošnja snage i može da se razume (mada je pitanje koliko je to suvislo u derbiju kola), bilo je poteza, koji bi trebalo da su zauvek iščezli iz Partizanove igre, pogotovo što ih nije bilo još od Sremske Mitrovice. Posle te bruke nije bilo propusta u njihovoj igri, pa je Vojvodina savladana s 4:1, u Kelnu su pobedili s 1:0, protiv Voždovca u gostima je bilo 4:0, a u Humskoj protiv nemačkog bundesligaša 2:0.

Protiv Čukaričkog su mu se vratile neke dečje bolesti. U 35. minutu Menig je odlično pratio protivnički napad, ali, kad je lopta došla do njega, poslao ju je u ničiju zemlju – ispred kaznenog prostora svog tima. Došla je do protivničkih igrača, čija se akcija završila penalom iz koga je gost poveo. Na prethodne četiri utakmice lopta je, ako nije mogla da bude poslata na tačnu adresu, izbacivana daleko napred ili otpravljena na još bezbednije mesto, recimo u aut.

Koliko naizgled beznačajna greška može da bude kobna potrvđuje i Partizanovo izjednačenje. Kapitenu gostiju Dociću je lopta prešla preko noge i otišla u korner, posle koga je došlo do 1:1.

Ova utakmica zaslužuje da se pamti i po Belićevoj poteri za odmaklim Ovusuom, koji bi, bez sumnje, matirao Popovića, jer je bio potpuno sam pred njim (Čukarički bi poveo s 3:2 i teško da bi se „parni valjak” pomerio posle toga) da ga uporni Partizanov igrač nije stigao. Ali, te opasnosti po tim iz Humske ne bi bilo da Traore, bez ikakve potrebe nije poslao Saničanina u nebrano grožđe, koji se u njemu izgubio. Dakle, i tu je lakomislenost mogla da bude skupo plaćena.

Za Partizan je najvažnije da nije zašlajfovao i ostao u mestu. Sama činjenica da je izbegao da mu se omča stegne oko vrata trebalo bi ga osokoli, ali se, posle ovoga s Čukaričkim, postavlja pitanje koliko mu u pamćenju ostaju s mukom naučene lekcije.

Razume se da zbijen raspored utakmica, pogotovo ovako teških kao što su protiv Kelna i Čukaričkog, iscrpljuje. Ali, vreme je da prestanemo da to shvatamo kao neizbežnu otežavajuću okolnost. Kako izdržavaju oni, koji igraju u jačim ligama kad je tamo svaka utakmica kao ona Partizanova protiv Kelna, pa i napornija.