Византија и Интернет

ЕСЕЈИСТИЧКА ПРОЗА
Радослав Петковић (1953), аутор романа: "Пут у Двиград" (1979), "Записи из године јагода" (1983), "Сенке на зиду" (1985), "Судбина и коментари" (1993), збирки прича: "Извештај о куги" (1989), "Човек који је живео у сновима" (1998), књига есејистичке прозе: "Оглед о мачки" (1995) и "О Микеланђелу говорећи" (2006), објавио је недавно своју нову књигу "Византијски Интернет", у издању "Стубова културе", која има три есеја: "Византијски Интернет", "Досадни писар и Муза" и "Зашто је Платон био болестан".
Петковић је добитник наших најугледнијих награда: НИН-ове, "Милош Црњански", "Меша Селимовић", "Иво Андрић", "Виталове" награде "Златни сунцокрет", "Борбине" годишње награде. Дела су му превођена на француски, грчки, мађарски, енглески, немачки, руски, италијански, словачки, бугарски језик.

Византија више не постоји, а Ви се питате и да ли је постојала?

Појам "Византије" користим углавном метафорично јер то је појам који је онима које зовемо "Византинци" био потпуно непознат, као што им на памет није падала ни могућност да су они некакви "Византинци". Појам настаје тек после пада Константинополиса и он, већ својом суштином, говори да се ради о једној интерпретацији, једном виђењу те државе и, нарочито, те културе. А та виђења су различита, често крајње супротстављена а често, опет, и парадоксално слична у својој привидној супротстављености.

Између Римског царства и Византије стављате знак једнакости, тврдећи да заблуда о посебности постоји само код нас, због лошег превода?

Никако се не бих сложио – ако се такав утисак стиче на основу моје књиге, онда је то моја грешка – да стављам знак једнакости. Коначно, хиљаду година је врло дуг период и чак ако се нешто на почетку и на крају исто зове то никако не може бити исто.

Инсистирао сам на нечем другом, да су "Византинци" до самог краја своје царство и своје цареве називали римским. То не значи да су стављали знак једнакости између Хадријана и Василија Бугароубице, они су, коначно, своје царство сматрали неупоредиво бољим јер је хришћанско, за разлику од претходног паганског, али су такође инсистирали на континуитету. Чинили су то и из разлога које можемо сматрати да су тада били дневнополитичке природе, али су то, макар у оквиру званичне, државне идеологије, доследно чинили.

Византија није јединствен појам. Током хиљадугодишње историје настало је више "Византија": западноевропска, православна, руска, турска. Византија је и виртуелна мрежа, на Интернету?

Што би значило да настаје још једна Византија у низу. Мада, када човек прегледа Интернет, приметиће да све набројане и даље трају у оквиру ове нове.

У есеју "Досадни писар и Муза" говорите о судбини усмене и писане књижевности. Да ли компјутери могу да угрозе књигу?

Када кажемо књига, најчешће смо недовољно свесни да је оно што под тим појмом подразумевамо, књига коју држимо у руци или на полици, такође производ технолошког развоја, дакле појаве штампарије. У историји индустрије књига је заправо први производ масовне производње, први пут се нешто производи у великом броју истоветних примерака. Тако књига, за разлику од позоришне представе, слике или концерта, постаје доступна великом броју људи где год они живели и управо је зато, а не из неких метафизичких разлога, синоним за оно што се називало "културом". Развој нових технологија је логично угрозио монополистички положај "књиге", тачније штампе, Гутенбергове галаксије. Мада треба бити свестан да јој компјутер и није тако супротстављен како се некада хоће рећи, коначно све ово пишемо на компјутерима.

Имате извесних примедби на концепт азбуке Вука Ст. Караџића, јер га сматрате припадником "усмене културе"?

Славна и многохваљена максима "Пиши као што говориш" сведочи о једном доживљају света у којем је писмо само споредно средство, које треба да сачува говор и да омогући његово понављање. Људи су дуго, чак и када седе сами – написано наглас читали. Немо читање је релативно нов феномен. С друге стране, не знам да ли је ико икада Дон Кихота или Рат и мир изговорио. То су текстови у пуном смислу те речи, у самом почетку писани, никада говорени, и намењени немом читању. Говор и писмо су подложни различитим правилима. Није исто писати текст и усмено се обраћати појединцу или публици. У овом другом случају морате бити, неко би рекао, једноставнији и разумљивији, али то увек значи да морате и упрошћивати, што зна свако ко је рецимо наступао на телевизији. Телевизија не трпи сувише сложен исказ и то није, као што многи мисле, последица неке ђаволске природе овог медија већ захтева усменог исказа, макар и тзв. друге усмености коју доносе модерни електронски медији.

Разматрате и настанак неких европских језика: италијанског, француског, немачког. Како гледате на наш случај: преименовање једног језика у четири различита имена?

Управо у причи о настајању помињаних језика видео сам јаке државно-политичке разлоге и моменте, најтачније речено идеолошке. Знам да се ово неће допасти многим лингвистима, али мислим да је и у лингвистици, често, утицај идеологије, по самој природи ствари, много већи него што се жели признати. Дакле, оно што се десило код нас није ништа ново нити је ограничено само на наше подручје. Шкотланђани су се изборили да оно што је дуго сматрано некаквим дијалектом, да не кажемо исквареним енглеским, добије статус шкотског језика и сасвим је јасно да се ту ради о политици. Ово је код нас мало познато, као што је мало познато да је својевремено и у САД било покушаја да се језик преименује у амерички, али је онда, очигледно, победила жеља да се задржи веза са енглеском културом.

У есеју "Зашто је Платон био болестан" видимо да Сократ умире без страха од смрти, али и да тог последњег дана нигде нема Платона, његовог ученика, јер је, изгледа, "болестан". Звучи познато?

Пре него што непромишљено осудимо Платона, водимо рачуна да ја цео свој есеј изводим на основу дијалога који је сам Платон написао. Моје тумачење јесте да је Платон желео да овде, макар и прикривено, искаже своје кајање због своје слабости, због једног свога поступка. Ко међу људима, када би поштено преиспитао свој живот, не би могао пронаћи сличне слабости и недостојне поступке, разлоге за кајање?

Kњига има форму научног рада, са фуснотама. Да ли је ово докторска дисертација или још један роман за НИН-ову награду?