Небрига о висећим пешачким мостовима

Процењујем да у Србији постоји неколико стотина висећих мостова намењених пешацима. Постављени су преко река и најчешће служе за прилаз селима, али их има и у бањама, где се окупља већи број људи. Пре неколико дана срушио се висећи мост у Овчар Бањи, а пре тридесетак година такав мост се срушио и у Матарушкој Бањи и такође је био настрадалих.

Зашто падају овакви мостови и због чега је ризичан прелазак преко њих? Пре свега због тога што се о њима не води брига. Ако знамо да се често граде збрда-здола – неко да паре за стубове, неко за сајле, неко га бесплатно постави – па људи почну да их користе за прелазак, јасно је да оваквим мостовима нико не „газдује”. Најчешће су изграђени далеко од градова и ван домашаја општинских инспекција, а нема ни говора о њиховом редовном прегледу. А ове корисне грађевине стручно лице би требало да прегледа бар једном годишње.

Као инжењер, пре више од 50 година, кад је грађен пут Параћин–Зајечар, ангажован сам да обновим бетонски стуб висећег пешачког моста преко Тимока код села Гамзиград. Нови стуб је урађен, али нико из општине и села није знао у каквом су стању сајле.

У Крепољину, код Жагубице, постоји овакав мост преко Млаве, али ја нисам смео преко њега да пређем на другу страну реке. Мост се љуљао лево-десно, а половина талпи по којима се хода су иструлиле. Међутим, рекли су ми да преко овог моста прелазе ђаци-пешаци.

Решење проблема безбедности висећих пешачких мостова је редован преглед, али нисам сигуран да у свим општинама постоје људи који су стручни за то. Зато би и ове мостове требало обухватити правилницима и, наравно, решити проблем финансирања тих радова.

Љубиша Станојевић,
дипл. грађ. инж., Београд