Литијум постаје важнији од нафте

Непосредно пре доласка на Сајам аутомобила у Паризу у понедељак, француски председник Емануел Макрон рекао је финансијском дневнику Лес Ецхос да његова администрација жели да електрична возила учини “доступнима свима”.

С обзиром да ЕУ жели забранити продају возила с моторима с унутарашњим сагоревањем од 2035. године, Француска покушава постепено укинути аутомобиле на фосилна горива. Иако се овај потез сматра кључним кораком на путу према енергетској транзицији, он такође представља озбиљан проблем. Захтеваће огромне количине метала потребних за производњу батерија, посебно литијума.

Бројке говоре саме за себе. Од 2015. године, обим производње литијума, познатог и као “бело злато”, утростручио се широм света, достигавши ​​100.000 тона годишње до 2021., према Међународној агенцији за енергију.

Количина би могла бити повећана седам пута до 2030. На европском нивоу, 2050. ће бити потребно око 35 пута више литијума него данас, према априлској студији КУ Леувен, католичког истраживачког универзитета у Белгији.

“Ми смо у фази у којој све земље почињу своју енергетску транзицију мање-више у исто време и то ствара веома значајне потребе за металом”, рекао је Оливиер Видал, геолог и директор истраживања у Француском националном центру за научна истраживања (ЦНРС).

“То ће сигурно створити тензије у наредним годинама, уз очекивана повећања трошкова и, могуће, тешкоће у снабдевању. Дакле, постоји стварно стратешко питање и питање суверенитета за државе”, додао је.

Европска комисија је свесна ових забринутости и укључила је литијум на листу критичних сировина са ризиком од несташице још 2020.

Литијум ће “ускоро бити још важнији од нафте и гаса”, рекла је шефица Европске комисије Урсула вон дер Леyен у септембру 2022.

Пројекти експлоатације у развоју

Производњом литијума данас доминира само неколико земаља, Аустралији, која има 20 посто светских резерви “белог злата”, те Аргентини, Чилеу и Боливији, које имају 60 посто. Кина је, с друге стране, била први инвеститор у рафинирању и контролише 17 посто светске производње литијума. Са само пет земаља које контролишу 90 посто светске производње, Међународна агенција за енергију то назива “квазимонополском” ситуацијом.

Европа се нада да ће максимално искористити нову грозницу “белог злата” експлоатацијом властитих рудника. Главне резерве континента налазе се у Португалу, Немачкој, Аустрији и Финској. У Француској, Француски биро за геолошка и рударска истраживања (БРГМ) је 2018. године направио инвентар истичући резерве у Алзасу, централном региону масива, као и на подручју Армориканског масива у Бретањи.

Европске пројекте вађења и производње литијума углавном су преузеле мале и средње компаније широм континента.

“Најуспешнији су у Финској. Производња литијума могла би почети 2024. захваљујући експлоатацији малог рудника који се налази око 600 км сјеверно од Хелсинкија”, објаснио је Кристијан Хокјард, геолог-економиста и коаутор књиге о литију енергетска транзиција.

“У Чешкој, аустралијска компанија Јуропиан Металс жели да експлоатише старе руднике калаја који се налазе северно од Прага. Слични пројекти постоје у Немачкој и Аустрији”, напоменуо је он.

Додао је да су ово углавном мањи пројекти које проводе мале компаније, а велике радије улажу у Аустралију или Латинску Америку.

“Мало њих ће угледати светло дана, блокиране тешкоћама са добијањем дозвола, али пре свега отпором локалних заједница”, рекао је Хоцqуард.

Еколошке последице

Рударски пројекти често су се суочавали са незадовољством јавности. У Португалу, отворени рудник, највећи у Западној Европи, требало је да буде изграђен 2026. године у селу Ковас до Баросо. Радови су, међутим, тренутно обустављени након бројних протеста.

Екстракција литијума “производи значајне количине отпада који се затим мора складиштити. Отпад такође може довести до загађења воде или ваздуха”, објаснио је Видал.

Иако Видал сматра да је негодовање “потпуно разумљиво”, он ипак подржава ове пројекте.

“Било би много етичније. Ми свакодневно конзумирамо литијум, било би нормално да трпимо последице који се односе на нашу употребу. Данас ово загађење већ постоји, али у другим земљама, далеко од наших очију. То би подигло свест међу корисника, који би били суочени са последицама своје потрошње”, рекао је.

Француска тражи “зелени литијум”

Француска, са своје стране, проучава алтернативу, названу екстракција “зеленог литијума”. За разлику од вађења из камења или сланих пустиња, који функционишу као традиционални рудници, “зелени литијијум” се производи из геотермалних извора, методом вађења сличним оној у бушотини.

У француском региону Алзаса, европски пројекат ЕуГеЛи (за европски геотермални литијум) је пионир у овој области. Недавно је успио извући прве килограме литијума овом техником.

“Међутим, за сада, техника остаје прескупа да би се разматрала на индустријском нивоу“, приметио је Хокјард.

Друга алтернатива је фокусирање на рафинацију литијума, а не на његово рударење. Почетком јуна најављен је пројекат у Немачкој, а компанија Виридиан Литијум са седиштем у Стразбуру планира да отвори прву француску фабрику литијума за батерије до краја 2025. године. Добављаће руде из Латинске Америке и има за циљ производњу 100.000 тона литијум хидроксида до 2030.

“Ово не би решило питање зависности, али би створило знање и радна места”, рекао је Видал.

Из еколошке перспективе, ово би такође имало велику предност. Тренутно се литијум скоро систематски транспортује кроз Кину да би се рафинисао. ЕУ сада планира отворити три “гигафабрике” за производњу батерија.

Рециклажа батерија

Видал упозорава да чак и ако се сви ови пројекти остваре, они и даље не би могли конкурирати сланим пустињама Јужне Америке или аустралијској производњи.

“С друге стране, где би Европска унија заиста могла да остави свој траг у наредним годинама је рециклажа батерија. Тренутно су количине метала за рециклирање још увек ограничене јер литијумске батерије нису постојале пре десет година. Али до 2035. имат ћемо батерије за електрична возила на крају њиховог века трајања, а тиме и залихе које се могу рециклирати”, објаснио је.

Према Универзитету у Леувену, 40 до 75 посто потреба ЕУ за металом могло би се подмирити рециклирањем до 2050. То би гарантовало сигурност снабдевања и смањило утицај на природу.

“Да би се то догодило, морамо деловати одмах”, рекао је Видал.

“Морамо дизајнирати производе који ће се лако рециклирати, по нижој цени, како бисмо уверили инвеститоре”, додао је.