Кина као „избор човечанству”

Си Ђинпинг, генерални секретар КП Кине, шеф државе и главнокомандујући армије, током деценије на власти створио је лојалан апарат који је 96 милиона чланова уверио да земља не може без комуниста, а да партија не може да функционише без њега као лидера.

Са очекиваним капиталом трећег мандата и личне власти коју је уздигао на нивое невиђене у последње три деценије, Си је отворио 20. конгрес КПК најављујући „борбени дух” у супротстављању озбиљним спољним изазовима и даље јачање идеолошки централизоване и национално хомогене партијске државе која чврсто контролише политику, економију, читаво друштво, цензурише медије.

Педантни статистичари су избројали да је током говора 73 пута употребио речи „сигурност” и „безбедност”. Уз упозорење да Кина мора да буде спремна за „снажне ветрове, високе таласе, чак и опасне олује”, Си је поручио да Кина неће мењати „историјски курс” и да намерава да проактивно обликује светски поредак, а Кину нуди као „избор човечанству”, алтернативу Западу.

Глобална амбиција капиталише на незапамћеном привредном успону који је резултат политика које су почеле да се спроводе пре Сијевог доласка на власт, а он процењује да је време за заокрет у односу на творца кинеског економског чуда и великог реформатора Денг Сјаопинга који се у међународним односима држао стратегије „ниског профила”.

Ослонац на дипломатију обележиће и наредну етапу, али је пропраћен и улагањима у армију. Кина је последњи пут била у рату када је пре 43 године извршила инвазију Вијетнама, али Си је више од својих претходника огромна средства уложио у највећу војску света чију ваздушну и поморску моћ показује у Јужном кинеском мору или Тајванском мореузу. Нуклеарни капацитети се увећавају, а морнарица је први пут од почетка 15. века од Кине направила поморску силу.

У време када национализам запљускује САД, Русију, Индију и многе друге земље, Си такође инсистира на централизованом окупљању од Сингјанга и Тибета на западу, Хонгконга на југу до Тајвана на истоку. Етничке групе морају да се уклопе у недељиву Кину и да деле њену пет хиљада година стару цивилизацију. Сију су распад СССР-а и „обојене револуције” лекција коју не заборавља.

Си је поводом Тајвана јасно назначио да „нема простора компромисима и уступцима”. Послата је порука Америци. Иако САД од 1979. воде политику „једне Кине” и званично признају Пекинг, а не Тајпеј, председник Џозеф Бајден је у септембру изјавио да ће америчке снаге бранити демократски Тајван у случају кинеске инвазије.

Ради се о кинеском питању, Пекинг ће наставити са напорима за „мирно уједињење” уз додатак да „никада неће обећати да се одриче употребе силе” и да себи резервише „опцију да предузме све неопходне мере”, гласила је Сијева порука која наговештава наставак конфликта са Вашингтоном.

Ако се први заокрет тиче спољне политике, други је унутрашње природе: Си иницира повратак Маовој држави. У најновијим верзијама историје КПК нема осуде Маове Културне револуције или политике Великог скока напред због којег је током три године најмање 20 милиона људи умрло од глади.

После смрти првог вође револуције 1976, Кина се удаљавала од ауторитарног Маовог модела и његовог култа личности. Уведена је пракса колективног руковођења земљом. Партијски врх делио је власт са генералним секретаром који је био само први међу једнакима, а његов положај је био ограничен на два мандата.

Си је на претходном Конгресу 2017. избегао да номинује нову генерацију лидера, а наредне године променио је правила, уз измене Устава, која му омогућавају трећи мандат генсека и председника Централне војне комисије.

Елиминацијом потенцијалних ривала, пуном контролом војске, служби и медија Си је увелико почео да гради сопствени култ личности. Његове мисли о социјализму кинеских боја укључене су у Устав и проучавају се по школама, а Сијеви портрети су широм земље. Само недостаје Маова „црвена књижица”.

Си постаје лидер са најдужим стажом после Маоа и изгледима да, могуће и са новом титулом „народног вође”, влада наредних 10-15 година, ако не и доживотно. Кина улази у нову еру која означава успон његове неограничене личне власти.

У говору који је био уочљиво краћи него на претходном конгресу, Си је набројао достигнућа попут сузбијања корупције, искорењивања екстремног сиромаштва, мера за заштиту човекове околине или сламања протеста у Хонгконгу. Најавио је да не одустаје од контроверзне политике „нула ковид” која је изазвала савим ретке јавне протесте у Пекингу док се замор због затварања, масовних тестирања и праћења шири земљом, а економија трпи штете.

Најтежи изазови долазе управо од економије која, упркос опоравку после три године пандемије, губи некадашњи сјај. Геополитички конфликт са Америком не иде у корист глобалне повезаности на којој је Кина изванредно капиталисала. Успоравање извоза затвара фабрике.

Економисти су снизили предвиђања раста за 2022, који би могао да буде испод три одсто, значајно испод прокламованог циља од 5,5 процената. Крајем септембра јуан је био најслабији у последњих 14 година. Сваки пети млади Кинез у урбаним подручјима је незапослен. На тешкоће утичу и убрзано старење становништва, мешање државе у озбиљно задужени сектор имовине или слаба регулатива платформи ИТ индустрије која је махом у приватном власништву.

Кина се окреће самодовољности и развоју сопствене технологије. Си промовише национализам и синоцентризам као баријеру „контаминационим” утицајима са Запада, иако се залаже за појачану сарадњу са остатком света.

Конгресна кореографија утаначена је много раније. Обављене су све припреме и у традиционалној тајности су „одстрањене опасне скривене опасности по партију” – могући ривали. Обезбеђена је једногласна подршка правцима комунистичког развоја која ће сведочити о хомогености нације.

Конгрес и његових око 2.300 делегата одабрани су широм земље по критеријуму доброг понашања и оданости вођи. Коначну листу одобрио је посебан комитет којим је Си председавао лично. Сем гласања за унапред утврђене одлуке, њихов посао је да потврде нову листу за 200 чланова Централног комитета. Број кандидата је увек нешто већи, иако је познато ко неће проћи. ЦК потом бира 25 чланова Политбироа који ће одлучити о саставу Сталног комитета. Извесно је да ће бити мушкарци који су дуго радили уз Сија и потврдили лојалност.

Конгрес који траје недељу дана треба да одреди правце политике у наредних пет година, али није све у рукама председника Сија. Много тога зависиће од међународних односа, ривалства са САД и карактеристика кинеског друштва.

Тешко је гледајући у листиће чаја предвидети све наредне Сијеве кораке, али може да се закључи да ће Кина наставити да се креће истом стазом коју је он трасирао пре једне деценије. Ако је Мао симбол комунистичког ослобођења од империјализма, а Денг економског чуда, Си жели да буде симбол Кине као велике силе, а судбина 1,4 милијарде Кинеза поново зависи од само једног човека.