Тијана Бошковић, Вуканова праунука

Гледајући све утакмице у којима је женска одбојкашка репрезентација Србије редом побеђивала своје ривале изнова сам се подсећао догађаја од пре више од 60 година, када сам још био дечак. Уистину подсећао сам се и раније, а посебно од када је Тијана Бошковић, још као тинејџерка, почела да игра за репрезентацију Србије.

Нисам сигуран је ли била 1956, или 1957. година, а сигурно је био август, јер смо моја баба Цвијета Митровица и ја дошли у поље у Тасовчићима, на нашу њиву на којој су зрели бостан и кукуруз. Нисмо ни обишли цели бостанлук, а са запада преко Неретве сјурише се тамни облаци, који очас прекрише цело небо, претећи пљуском. Баба и ја смо пожурили да се склонимо у кућеру (колибу) на њиви Саве Мисите, оца мог старијег друга Милана, кога смо ту и затекли. Ускоро је у колибу утрчало још десетак мештана који су се затекли на суседним њивама. Међу њима су била два мушкарца, а остало жене, које сам добро познавао, али им већини нисам знао имена, јер су их редом звали по именима њихових мужева које су 1941. убиле усташе. Двојица мушкарца, Вукан Бошковић и Бошко Мисита, били су нешто старији од тих жена. Мени су тада сви изгледали много стари, а касније сам разумео да су присутне жене углавном биле младе удовице, а Бошко и Вукан тек прескочили средње доба.

С провалом кише која је жестоко задобовала по крову колибе чуле су се молбе да прође без крупе (града), али и злослутна примедба да од Љубушког не долази ништа добро. Као за потврду, добовање по крову се појача, а испред улаза у колибу почеше да одскачу ледене куглице и ускачу и унутра. С околних њива чуло се како град кида листове листове кукуруза. Жене почеше да се крсте, а Бошко Мисита погледа кроз врата и рече: „Удара и по Лазинама и по Модричу, оде грожђе, ништа од дувана.”

Вукан Бошковић је само ћутао, а онда одједном изађе испред колибе, раздрљи кошуљу и не обазирући се на ударе града подиже руке ка небу и завапи: „Удри, Боже, у ме!” У колиби је завладао мук, а чинило се да су се удари града појачали.

Прошле су године док сам разумео која је мука натерала Вукана да изађе на ледени дажд и виче на Бога. Лед је тада сатирао његов кукуруз, бостан, грожђе, дуван, смокве, све што је расло на пољу и брдима изнад Тасовчића. Вукан и његова супруга имали су четворо деце, а цела породица је живела од плодова рада на њивама и виноградима, које је тада град брао уместо њих.

Ја бих можда и заборавио тај догађај да ме на њега није подсећао мој друг и касније кум Милан Мисита, кога су у јуну 1992. убиле комшија из ХВО. Остали који су тог августовског дана нашли уточиште у колиби његовог оца Саве одавно нису међу живима. Нико од нас није могао да зна да ће после шест деценија Вуканова праунука Тијана ударати одбојкашку лопту као громовник и предводити одбојкашице Србије у освајању медаља на свим важним такмичењима.

Милан Бекан,
политиколог из Београда