Tijana Bošković, Vukanova praunuka

Gledajući sve utakmice u kojima je ženska odbojkaška reprezentacija Srbije redom pobeđivala svoje rivale iznova sam se podsećao događaja od pre više od 60 godina, kada sam još bio dečak. Uistinu podsećao sam se i ranije, a posebno od kada je Tijana Bošković, još kao tinejdžerka, počela da igra za reprezentaciju Srbije.

Nisam siguran je li bila 1956, ili 1957. godina, a sigurno je bio avgust, jer smo moja baba Cvijeta Mitrovica i ja došli u polje u Tasovčićima, na našu njivu na kojoj su zreli bostan i kukuruz. Nismo ni obišli celi bostanluk, a sa zapada preko Neretve sjuriše se tamni oblaci, koji očas prekriše celo nebo, preteći pljuskom. Baba i ja smo požurili da se sklonimo u kućeru (kolibu) na njivi Save Misite, oca mog starijeg druga Milana, koga smo tu i zatekli. Uskoro je u kolibu utrčalo još desetak meštana koji su se zatekli na susednim njivama. Među njima su bila dva muškarca, a ostalo žene, koje sam dobro poznavao, ali im većini nisam znao imena, jer su ih redom zvali po imenima njihovih muževa koje su 1941. ubile ustaše. Dvojica muškarca, Vukan Bošković i Boško Misita, bili su nešto stariji od tih žena. Meni su tada svi izgledali mnogo stari, a kasnije sam razumeo da su prisutne žene uglavnom bile mlade udovice, a Boško i Vukan tek preskočili srednje doba.

S provalom kiše koja je žestoko zadobovala po krovu kolibe čule su se molbe da prođe bez krupe (grada), ali i zloslutna primedba da od Ljubuškog ne dolazi ništa dobro. Kao za potvrdu, dobovanje po krovu se pojača, a ispred ulaza u kolibu počeše da odskaču ledene kuglice i uskaču i unutra. S okolnih njiva čulo se kako grad kida listove listove kukuruza. Žene počeše da se krste, a Boško Misita pogleda kroz vrata i reče: „Udara i po Lazinama i po Modriču, ode grožđe, ništa od duvana.”

Vukan Bošković je samo ćutao, a onda odjednom izađe ispred kolibe, razdrlji košulju i ne obazirući se na udare grada podiže ruke ka nebu i zavapi: „Udri, Bože, u me!” U kolibi je zavladao muk, a činilo se da su se udari grada pojačali.

Prošle su godine dok sam razumeo koja je muka naterala Vukana da izađe na ledeni dažd i viče na Boga. Led je tada satirao njegov kukuruz, bostan, grožđe, duvan, smokve, sve što je raslo na polju i brdima iznad Tasovčića. Vukan i njegova supruga imali su četvoro dece, a cela porodica je živela od plodova rada na njivama i vinogradima, koje je tada grad brao umesto njih.

Ja bih možda i zaboravio taj događaj da me na njega nije podsećao moj drug i kasnije kum Milan Misita, koga su u junu 1992. ubile komšija iz HVO. Ostali koji su tog avgustovskog dana našli utočište u kolibi njegovog oca Save odavno nisu među živima. Niko od nas nije mogao da zna da će posle šest decenija Vukanova praunuka Tijana udarati odbojkašku loptu kao gromovnik i predvoditi odbojkašice Srbije u osvajanju medalja na svim važnim takmičenjima.

Milan Bekan,
politikolog iz Beograda