Фашизам се данас реинкарнира на мала врата

Специјално за „Политику”

На данашњи дан, пре 110 година, одиграла се Кумановска битка. Победа под командом Радомира Путника над армијом Отоманске империје, коју је предводио Зеки-паша, означила је почетак краја турске владавине на Балкану у Првом балканском рату. Овај значајан датум био је повод за разговор са Максимом Димитриевским, градоначелником Куманова, који за „Политику” коментарише политичку ситуацију у РСМ, њене перспективе за улазак у ЕУ, као и односе две братске суседне земље – РСМ и Србије.

Данас се обележава 110 година од Кумановске битке. Да ли се у Куманову и данас осећа значај овог подвига?

Кумановска битка је преломни тренутак у ослобађању Балкана од вековне турске владавине и кључни корак у протеривању Отоманског царства са европског континента. У оквиру српске војске око 6.000 Македонаца допринело је победи у овој бици. У Куманову живи велики број грађана различитих етничких заједница, много Срба. Као председник општине, доследно се трудим да поштујем све значајне датуме, историјске и верске догађаје и традиционалне вредности српског народа, али и вредности свих других етничких заједница.

Србија и РСМ имају традиционално добре односе, а рођачке везе су посебни мостови међу њеним народима, нарочито откако је затворено и духовно питање помирењем две цркве. Колико је овај корак оснажио односе?

Србија и Македонија имају традиционално добре односе, наши народи су веома блиски, међусобно су се помагали, поштовали и сарађивали. Наравно, овом односу је допринео и велики део родбинских веза између два народа, али и историјска чињеница да смо скоро пет деценија били део заједничке државе и део антифашистичке коалиције. Коначно, добре везе и односи нису резултат само политике, већ међусобног поштовања, љубави и развијених емоција између наших народа. Признање аутокефалности МПЦ од стране СПЦ значајан је корак за унапређење наших односа и продубљивање већ добрих веза између наших народа.

Народи ове две суседне државе, под командом Јосипа Броза Тита, борили су се против фашизма. Но, данас у Битољу, Охриду и Струмици стоје бугарски клубови под именима осведочених Хитлерових сарадника. Зашто је дозвољена реинкарнација фашизма на тлу РСМ?

Можда би ово питање требало упутити Влади РСМ. Последњих година Македонија је на удару провокација Бугарске, која континуирано покушава да негира постојање македонског језика, историје, идентитета и културе. Током Другог светског рата Македонија је у антифашистичком савезу, предвођена партизанским јединицама са Јосипом Брозом Титом на челу, дала свој допринос и жртву за победу над фашизмом. Мој град је дао више од 850 жртава у тој борби, док је тадашња власт у Бугарској била у коалицији са нацистичком Немачком и била окупатор у Македонији.

Нажалост, отварањем такозваних бугарских клубова у Македонији који носе имена Хитлерових партнера и сарадника фашизам се данас, заиста, промовише и реинкарнира на мала врата. То је последица слабе, споре и несхватљиве институционалне реакције наше владе. Отварање ових бугарских клубова сматрам својеврсном провокацијом и кораком уназад у нормализацији односа две земље. Држава мора да нађе начин да затвори ове клубове и тиме пошаље јасан сигнал да у Македонији никада неће бити ни најмање клице фашизма, која се руга страдањима у нацистичким логорима, где су вршена брутална мучења и масовна убиства свих оних који су били противници фашизма и на првим линијама отпора.

Изненађује ли Вас чињеница да ЕУ није реаговала на ове потезе Бугарске, која је чланица ове заједнице?

‒ Сигуран сам да би формирање клубова (удружења грађана) са именима истакнутих фашистичких партнера и сарадника у било којој држави чланици ЕУ изазвало оштру осуду и реакцију на то. Замислите да је у Пољској отворено удружење грађана под називом „Адолф Хитлер”, или да се отвори грађанско удружење под именом „Бенито Мусолини” у Албанији. У овом тренутку то се дешава у Македонији. Цар Борис III и Ванчо Михајлов били су део Тројног пакта нацистичке Немачке и директни сарадници Хитлера, део фашистичке коалиције, а по налогу тадашњих бугарских власти, преко 7.000 македонских Јевреја депортовано је у злогласни концентрациони логор „Треблинка”.

Мислим да наши европски пријатељи и савезници нису довољно упознати са суштином насталих проблема, зато овде као слабост видим неспособност владе, посебно Министарства спољних послова, које нема капацитет да довољно добро представи шта се дешава у Македонији и заправо су истину ставили под тепих. Надам се да ће Македонија наћи начин да евроамбасадорима у Македонији приближи колику тежину има оснивање оваквих клубова и какав револт и гнев изазива код грађана. Сви се заједно залажемо за поштовање европских вредности, а то су право на сопствени идентитет, сопствени језик и сопствену историју.

Македонија је направила бројне компромисе ради остварења примарног стратешког циља и уласка у ЕУ. Потписан је Преспански договор, промењени су Устав и име државе, али је Бугарска ставила рампу на европске интеграције РСМ, изневши своје захтеве. Уследио је француски предлог за наставак процеса евроинтеграција РСМ. Да ли сте оптимиста када је реч о остварењу овог циља и скорог уласка РСМ у ЕУ?

‒ Од стицања независности, Република Македонија била је суочена са три велика проблема, која су директно сметала македонском осећају самобитности и државности. То су уставни назив државе, македонски идентитет и језик и аутокефалност МПЦ. Сва три проблема наметнули су нам суседи – Грчка, Бугарска и Србија. На путу остварења стратешких циљева Македонија је прошла многе препреке, учинила многе уступке. Променила је заставу, променила Устав и име. Стала је под најважнији безбедносни кишобран – постала чланица НАТО-а, али је и даље у чекаоници пред вратима ЕУ.

Потписивањем споразума између Македоније и Бугарске о добросуседству и пријатељству, 2017. године, требало је да се отвори пут за почетак наших преговора и пуноправно чланство у ЕУ. У јавности је овај споразум био подвргнут критици, посебно у делу који се односио на „заједничку историју”. Међутим, реакција јавности није била довољно јака да спречи његово потписивање. Одмах су уследиле провокативне изјаве појединих бугарских политичара о негирању постојања македонског народа и језика, а затим и скандалозни интервју нашег тадашњег премијера Зорана Заева за бугарску телевизију, у којем тврди да у Македонији и Бугарској живе исти људи и да су Македонију, као и моје Куманово, у НОБ-у „ослободиле” бугарске савезничке војске. Ове небулозе су ме повредиле и лично, јер потичем из партизанске породице, деде су ми учесници НОБ-а. Био сам међу првим политичарима који су у континуитету јавно и оштро критиковали овакве политичке тезе и изражавали снажно неслагање са том политиком.

Од разних европских представника стизали су, затим, неколики предлози за могуће решење које би отворило пут Македонији ка ЕУ, а све их је наша влада одбила, укључујући и француски предлог. Зачудо, седам дана након одбијања француског предлога појавио се „модификовани” француски предлог, који је био прихватљив за владу. За мене је овај предлог потпуно неприхватљив, штетан и директно утиче на македонске националне интересе и представља чин велеиздаје за македонски народ. Он не отвара пут Македонији ка почетку преговора са ЕУ, већ повећава могућност дугорочне бугарске блокаде и представља опасност за асимилацију македонског народа, тј. бугаризацију.

На крају, могу да констатујем да је влада добила међувладину конференцију за фотографисање, поткрепљену ПР стратегијом за неки лажни успех, а ми смо, као грађани Македоније, доживели велико понижење. Међутим, Македонац је као коров, суочићемо се са овим и променићемо га у име истине и будућности.

Како оцењујете иницијативу „Отворени Балкан”?

‒ Добродошла је свака иницијатива која промовише мир, сарадњу и унапређење међудржавних односа. „Отворени Балкан” предвиђа повећање економске сарадње, размену добара и услуга, лакши проток људи између граница, али и зближавање народа. Подржавам иницијативу која треба да допринесе развоју и сарадњи земаља у свим областима, али наглашавам да она није, не може и не треба да буде замена за пуноправно чланство у ЕУ.

Грађански покрет „За наше Куманово” добио је велику подршку на изборима. Зашто сте основали овај покрет и са каквом визијом?

‒ Од стицања независности Македоније, на власти су две политичке елите, које предводе СДСМ и ВМРО-ДПМНЕ. Практично, живимо у црно-белом свету. Грађани су засићени постојећим политичким субјектима, желе да се прикључе покрету „од грађана за грађане”, какав је покрет „За наше Куманово” – са јасном визијом, програмом и пројектима за даљи развој Куманова.

Добили смо поверење грађана, који су јасно показали да су разочарани политиком актуелних политичких партија. Ово грађанско удружење прераста у национални, републички грађански покрет, у који се свакодневно укључује велики број појединаца различитих професија, из различитих политичких покрајина, али и грађана који уопште нису политички опредељени, грађана различитих етничких, верских и националних опредељења. Очекујем да се придруже сви они који желе да припадају концепту поштења и рада, који желе да виде Македонију без корупције и криминала, са дефинисаном патриотском и националном политиком, у којој ће се испуњивати обећани пројекти, Македонију солидарности и суживота, у којој ће грађани имати главну реч, а не поједини припадници политичких странака.

Ваша општина је на граници са Србијом. На који начин унапредити односе за бољи суживот њених народа?

‒ Имамо много побратимљених општина у свим бившим републикама, у Србији смо побратимљени са Врањем, Лесковцем, Горњим Милановцем, Чукарицом и Новим Садом. Сарађујемо, пре свега, на културном плану, али се односи развијају и на економском нивоу и у сегменту образовања. Конкуришемо за заједничке пројекте за фондове ЕУ. Међутим, најјача сарадња је и даље између традиционално добрих и братских односа и веза наших народа.