Ризница успомена

Специјално за „Политику”
Еленор Копола, најповученији члан чувеног филмског клана, филмофилима је позната као изванредан документариста и двоструки добитник награде Еми за ауторски филм „Срца таме: апокалипса филмског ствараоца“ (1979). Као известан породични хроничар, уметница већ три деценије документује редитељске процесе свога мужа, ћерке и сина што је, сем поменутим филмом, резултовало снимањем: „The Making of the Rainmaker“ (1995), „На сету Си кјуа“, (2002), „Студио снова“ (2004), „Кода: 30 година касније“ (2007), „Making of Virgin Suicides“ и „Са снимања Марије Антоанете“ (2007).

Поред филма, Еленор Копола се бави писањем, фотографијом, концептуалном уметношћу, а донедавно је била дизајнер костима и декора за ODC играчку трупу из Сан Франциска.

Три месеца по објављивању свог запаженог аутобиографског романа „Белешке о животу“, Еленор Копола се обрела у салцбуршком Хангару-7 ради промоције једног другачијег интимног пројекта – мултимедијалне инсталације „Круг сећања“ (2003) која се може погледати до краја августа. Инспирисана најболнијим искуством за једног родитеља (Ђанкарло, прворођени син брачног пара Копола, погинуо је 1987), ова инсталација је „индивидуално светилиште“ посвећено свој несталој и преминулој деци.

Пут у „Круг сећања“ води кроз вијугав тунел од пресоване сламе, материјала који се све чешће користи у савременој архитектури, а завршава се у кружној просторији инспирисаној ирским каменим гробним хумкама старим пет хиљада година. Специјално дизајнирано светло и звук – гласови деце који на десетак језика броје или изговарају просте реченице – стварају простор који буди сећања и дубоке емоције. 

Зидови од сламе

Уз Еленор Кополу је на пројекту сарађивало пет уметника: дизајнер звука и оскаровац Ричард Бегс (који је такође прошао кроз трагедију смрти ћерке јединице) допринео је инсталацији својим тонским умећем, архитекта Елизабет Мекдоналд и дизајнер светла Александар Николс. Фотографије ирског ритуалног камења које висе у ходнику инсталације, ауторско су дело Џин Мекман, док је дизајнерка Робили Фредерик осмислила идејно решење за одвајање централне просторије од њеног прилаза.

(/slika2)„Желела сам да створим ризницу сећања намењену свој деци која су нас превремено напустила. Иза класичних меморијалних комплекса стоје бројке, имена и исприповедана историја, док индивидуалне трагедије остају заробљене у породици. Од последица болести, несрећа и ратова свакодневно умире велики број деце и просто је немогуће дићи јавни споменик свакој од тих невиних жртви. У „Кругу сећања“ религија, расна припадност, друштвени статус и порекло су ирелевантни“, каже за „Политику” супруга култног режисера Френсиса Форда Кополе.

Идеју за свој пројекат Еленор Копола је добила у Ирској, када је на позив списатељице и фотографа Џин Мекмен, први пут дошла у сусрет са тамошњим праисторијским гробницама. „Једна класична ирска гробна хумка састоји се од ходника који води до округле камене просторије чија функција ни дан-данас није сасвим расветљена. Претпоставља се да су се у њој одвијали ритуали везани за смрт и препород. Једном сам у једној таквој хумци заједно са тројицом пријатеља прошла кроз дирљив ритуал током кога смо гласно изговарали имена драгих људи који су заувек нестали из наших живота. Све време сам размишљала о Ђију и пожелела сам да то искуство пренесем другима.“

Уместо камена који је непрактичан у изради инсталације такве природе и размера, као материјал је употребљена пресована слама. „Све је почело када сам зидала свој атеље. На почетку, пре него што су је обложили другим материјалима, читава конструкција је била од сламе. Чим сам ушла у ту грађевину, осетила сам невероватан спокој”, објашњава Кополина. 

Осећања која „Круг сећања“ изазива код посетилаца веома су индивидуална, чега је Еленор Копола од самог почетка била свесна: „Неко проживљава одређене емоције у нашој инсталацији, али постоје и они који мисле да је то све глупост. На почетку смо све шесторо били несигурни у речитост наше творевине. Пошто је уметност субјективна ствар, требало нам је објективно мишљење. Зато нам је веома био драгоцен Френсисов суд. После дужег оклевања, када је коначно решио да погледа инсталацију, затекла сам га како непомично седи у ’соби сећања’ и зури негде у даљину. Низ образ му се котрљала суза. Рекао је: ’Функционише. Стварно функционише. То је био његов једини коментар о пројекту.’“

У стакленој кутији на прилазу „Кругу сећања“ налазе се поруке, емотивне исповести и размишљања посетилаца са претходних изложби у Окланду, Сан Дијегу, Санта Феу и у Монпељеу. На зидовима од сламе и на одмориштима налазе се плетене корпе са празним листовима папира и оловкама, спремним да се употребе. Из читаве инсталације штрчи мноштво исписаних папирића, пресавијених и забијених у сламу. „Чувамо сваку од њих јер су и оне нераскидив део инсталација.“, објашњава нам уметница.

На финалној дестинацији, у кружној просторији у којој клупе од сламе позивају на контемплативни предах, са таванице се у гомилицу на поду слива со. „Со симболизује сузе просуте за најмилијима”, објашњава Кополина и додаје да је „ово ипак место на коме се свако суочава са тугом на себи специфичан начин“.

Белешке о животу

Књига „Белешке о животу“ наше саговорнице била је изненађење с обзиром на то да је реч о особи која се држи подаље од јавности. У штампи је хваљена као изванредан писац питког језика.

„Нити сам писац, нити сам се школовала да то будем. У ’Белешкама о животу’ не постоји типична хронологија једног романа са радњом; оне следе спонтану путању асоцијација и емоција којом људски мозак шаље наше мисли. Ја себе видим у улози посматрача, хроничара. Обе моје књиге (Белешке о снимању Апокалипсе данас, објављене 1976, и Белешке о животу) базиране су на белешкама које сам водила деценијама, а све је почело на снимању филма Апокалипса данас, када сам се са Френсисом отиснула на Филипине где сам се осећала веома усамљеном. Била сам једина жена у једном креативном свету у коме су сви нешто стварали сем мене, на шта нисам била навикла. То креативно мртвило ме је психички убијало и на неки начин натерало да лошу енергију претворим у нешто позитивно, да извршим катарзу која би ме спречила да постанем огорчена, љубоморна жена.”

На питање да ли јој понекад засмета то што је у сенци своје породице, иако је у филмској бранши једнако дуго као и супруг, Еленор Копола каже:

„Лагала бих када бих рекла да ме то раније није погађало, међутим пронашла сам компромис са својим емоцијама. Данас мислим да гнев не води никуда и да човек мора да иде својим путем. Бреме имена Копола је велико. Наш братанац Николас је променио име у Кејџ да га не би идентификовали са породицом.

Морам да вас исправим у једној ствари – грешите када кажете да сам режисер. Мој супруг и ћерка су прави режисери који имају потребу да буду окружени савршеном сценографијом. Код њих је све тачно испланирано, намештено, инсценирано, чак и некакве баналне ствари: столњак мора да ’пада’ на одређен начин, ствари на столу имају свој тачан распоред. Мој мото је једноставност.”

Еленор и Френсис Форд Копола упознали су се на сету нискобуџетног

хорора Дементија 13. За разлику од осталих холивудских бракова, њихов траје 46 година без скандала…

„Ми не живимо у Холивуду и ’не живимо Холивуд’. Наш дом је у калифорнијској Напа вели (Напа долина). Имамо свој мир и свој винарски хоби. Френсис и ја смо последњи диносауруси који живе према прастарим законима заједништва. Наш брак је заснован на једном договору који смо запечатили још на почетку брака када сам му обећала да ћу га пратити са децом где год буде снимао филмове”, каже Еленор Копола.