Пoзови кич ради убиства

Сервантесов Дон Кихот пао је као прва жртва кича.

Десило се то на заласку једног доба када се прошлост чинила као дивна романса препуна правдољубивих ритера описаних у петпарачким романима, које гута занесењак тужног лика не слутећи да ће му они доћи главе.

Витешка прикљученија настала из споја старих варки, византијских романа и малезијских бајки, прича о Артуру и отпадницима гасила су својим једностраним и детињастим погледом на свет жеђ изгубљених на прелому векова, правећи од живота слику дневне свечаности, гозбе са обредима и церемонијама. Стварање књижевних узора управо се догађа у раздобљима која се муњевито смењују, са сликом јунака окренутог прошлости у којој се појаве сагледавају као коначне и непроменљиве.

Дон Кихот, као и каснији љубитељи кича, жели да се опије и занесе, завара критички дух лудим привиђењима попут месечара који се храни ваздухом и звездама. Уобразивши да је витез, он живи хибридни, полуистински живот поданика у служби Маште и Правде, платонски љубавишући све у жељи да се уздигне до средњовековног Холивуда. Катарза очајника који не познаје прави живот кобна је. Лепота Дулчинеје му измиче, а уместо нестварног савршенства дивне даме, са чијим се култом Сервантес вешто поиграо, пред њим искрсава ругоба и нискост неке сељанке дрљавих очију и крезавих зуба.

Модернији конзументи тривијалне литературе појавиће се у грађанском роману XIX века у лику размажене Еме Бовари, која се досађује, сања о страсти мучена монотоним паланачким животом у којем не препознаје онај убитачни љубавни амалгам из књига. Њено трагање за „књишким“ љубавним бунилом, које је у ствари пародија љубави, води је у смрт.

Култура кича као култура интимне љубави, потребе душе за хармонијом увешће боваризам и посветиће се масама. Модерни Дон Кихоти се уместо тобоске лепотице окупљају око американизиране формуле успешног ритера: a girl and a gun. А новонастали куељизам дарнуће алхемичарским штапићем баш она места која највише боле, трудећи се да попут већ зготовљеног јела подгрејаног у микроталасној пећници одговори на питања о срећи, љубави, Богу, смислу живота.

Пријемчивост кича лежи управо у томе да он успева да створи равнотежу између стварности и света идола. Његови јунаци су отелотворење генијалне пуноће, али су истовремено и обични смртници, рањиви и сентиментални. Они отворено пружају на увид оно за чим сваки човек чезне, да буде уједно посрнули грешник и анђео.

Читалац често не реагује на уметнички добро већ на мотиве који га у његовом животу узнемиравају. Он не хвали уметнички вредно већ оно што за њега представља животно вредно, оно што подилази његовим жељама и сањарењу, што стишава страх пред животом и појачава осећај сигурности. Наравно, само привидно. Привидно одсуство отуђености у колективном идеалу великог светског села у којем смо збратимљени и никад више јединствени ствара од људског карактера моду.

Апсолутизовање вредности и њихово упрошћавање негира богатство и променљивост људског бића. Зато такав читалац личи на ратника дивљака који може да приђе племенском непријатељу само ако му је лице претходно добро замаскирано блатом.

Немачка реч kitschen и означава гомилање блата са улице, такође и препарирање новог намештаја тако да изгледа стар.Етимологија речи је богата, али сва значења указују на нешто упрошћено, деградирано, приземно, мање вредно. Ономатопејска својства доводе је у везу са енглеским skech, скицом као заменом непробирљивим купцима за прескупу слику, док се у глаголу etwas verkitschen крије нешто јефтино, кришом подметнуто да превари купца.

Ово радикално зло, посађено попут живописног чичка на терен уметности, одваја човека од отворености уметничког дела препуног значењима и смешта га у затворени, пластични свет. Кич-литература је од цвећа зла направила невине љиљане. У њему се наивна еротика премеће у немарну порнографију, егзотика и религија иду руку под руку са профаном музиком, мрачна шума и пустара са светлошћу која пада на тајанствени вео. Туга овде вечно траје, она је цена достојанства и љупкости, немарне меланхолије која се слаже са месечином и мермерним киповима.

Нагомилавање карактеристично за кич достиже тачку кључања у атмосфери препуној свега скупљеног на гомилу. Ауре простора и времена тако су испреплетане да су садашњост, прошлост и вечност као на длану. Кич убија нежно, јер обиље надражаја који засипају чула делује попут омамљујућег средства. Слух је опчињен шумом мора и тишином, шуштањем палми док из душе допире крик самоће у Свемогућој Природи. Визуелни ефекти се крећу од слоноваче (алузија на голотињу), бледила неба и рамова златних попут бујне косе намирисане сандаловим уљем синестетички уплетеним у благословени тамјан, који се увлачи у собу. Кроз замршена чула, душа тражи пут до тела да би заједно заиграли кичерски плес страсти.

Кич се не крије у значењу. Он се препознаје у начину. Између искрене исповести неког човека о својим љубавним јадима и Дантеових стихова нема разлике у значењу, али има разлике у начину како је то саопштено. Данте је поседовао таленат, а искрене исповести причају људи који таленат немају. Уметнички начин увек је један отворен и сложен систем препун значења, за разлику од тривијалног које има једноставну слаткоћу и лепљивост прелива за баклаву.

Управо у тој лепљивости крије се успех који кич има у масама. Он плаче над самим собом и тако подлеже Ничеовој критици „осећајчића“ и „пуних груди“ као аргумента „мехур истине“ сакривене иза велике лажи коју је, међу осталима, смислио човек да би што безболније себе заварао.