Pozovi kič radi ubistva

Servantesov Don Kihot pao je kao prva žrtva kiča.

Desilo se to na zalasku jednog doba kada se prošlost činila kao divna romansa prepuna pravdoljubivih ritera opisanih u petparačkim romanima, koje guta zanesenjak tužnog lika ne sluteći da će mu oni doći glave.

Viteška priključenija nastala iz spoja starih varki, vizantijskih romana i malezijskih bajki, priča o Arturu i otpadnicima gasila su svojim jednostranim i detinjastim pogledom na svet žeđ izgubljenih na prelomu vekova, praveći od života sliku dnevne svečanosti, gozbe sa obredima i ceremonijama. Stvaranje književnih uzora upravo se događa u razdobljima koja se munjevito smenjuju, sa slikom junaka okrenutog prošlosti u kojoj se pojave sagledavaju kao konačne i nepromenljive.

Don Kihot, kao i kasniji ljubitelji kiča, želi da se opije i zanese, zavara kritički duh ludim priviđenjima poput mesečara koji se hrani vazduhom i zvezdama. Uobrazivši da je vitez, on živi hibridni, poluistinski život podanika u službi Mašte i Pravde, platonski ljubavišući sve u želji da se uzdigne do srednjovekovnog Holivuda. Katarza očajnika koji ne poznaje pravi život kobna je. Lepota Dulčineje mu izmiče, a umesto nestvarnog savršenstva divne dame, sa čijim se kultom Servantes vešto poigrao, pred njim iskrsava rugoba i niskost neke seljanke drljavih očiju i krezavih zuba.

Moderniji konzumenti trivijalne literature pojaviće se u građanskom romanu XIX veka u liku razmažene Eme Bovari, koja se dosađuje, sanja o strasti mučena monotonim palanačkim životom u kojem ne prepoznaje onaj ubitačni ljubavni amalgam iz knjiga. Njeno traganje za „knjiškim“ ljubavnim bunilom, koje je u stvari parodija ljubavi, vodi je u smrt.

Kultura kiča kao kultura intimne ljubavi, potrebe duše za harmonijom uvešće bovarizam i posvetiće se masama. Moderni Don Kihoti se umesto toboske lepotice okupljaju oko amerikanizirane formule uspešnog ritera: a girl and a gun. A novonastali kueljizam darnuće alhemičarskim štapićem baš ona mesta koja najviše bole, trudeći se da poput već zgotovljenog jela podgrejanog u mikrotalasnoj pećnici odgovori na pitanja o sreći, ljubavi, Bogu, smislu života.

Prijemčivost kiča leži upravo u tome da on uspeva da stvori ravnotežu između stvarnosti i sveta idola. Njegovi junaci su otelotvorenje genijalne punoće, ali su istovremeno i obični smrtnici, ranjivi i sentimentalni. Oni otvoreno pružaju na uvid ono za čim svaki čovek čezne, da bude ujedno posrnuli grešnik i anđeo.

Čitalac često ne reaguje na umetnički dobro već na motive koji ga u njegovom životu uznemiravaju. On ne hvali umetnički vredno već ono što za njega predstavlja životno vredno, ono što podilazi njegovim željama i sanjarenju, što stišava strah pred životom i pojačava osećaj sigurnosti. Naravno, samo prividno. Prividno odsustvo otuđenosti u kolektivnom idealu velikog svetskog sela u kojem smo zbratimljeni i nikad više jedinstveni stvara od ljudskog karaktera modu.

Apsolutizovanje vrednosti i njihovo uprošćavanje negira bogatstvo i promenljivost ljudskog bića. Zato takav čitalac liči na ratnika divljaka koji može da priđe plemenskom neprijatelju samo ako mu je lice prethodno dobro zamaskirano blatom.

Nemačka reč kitschen i označava gomilanje blata sa ulice, takođe i prepariranje novog nameštaja tako da izgleda star.Etimologija reči je bogata, ali sva značenja ukazuju na nešto uprošćeno, degradirano, prizemno, manje vredno. Onomatopejska svojstva dovode je u vezu sa engleskim skech, skicom kao zamenom neprobirljivim kupcima za preskupu sliku, dok se u glagolu etwas verkitschen krije nešto jeftino, krišom podmetnuto da prevari kupca.

Ovo radikalno zlo, posađeno poput živopisnog čička na teren umetnosti, odvaja čoveka od otvorenosti umetničkog dela prepunog značenjima i smešta ga u zatvoreni, plastični svet. Kič-literatura je od cveća zla napravila nevine ljiljane. U njemu se naivna erotika premeće u nemarnu pornografiju, egzotika i religija idu ruku pod ruku sa profanom muzikom, mračna šuma i pustara sa svetlošću koja pada na tajanstveni veo. Tuga ovde večno traje, ona je cena dostojanstva i ljupkosti, nemarne melanholije koja se slaže sa mesečinom i mermernim kipovima.

Nagomilavanje karakteristično za kič dostiže tačku ključanja u atmosferi prepunoj svega skupljenog na gomilu. Aure prostora i vremena tako su isprepletane da su sadašnjost, prošlost i večnost kao na dlanu. Kič ubija nežno, jer obilje nadražaja koji zasipaju čula deluje poput omamljujućeg sredstva. Sluh je opčinjen šumom mora i tišinom, šuštanjem palmi dok iz duše dopire krik samoće u Svemogućoj Prirodi. Vizuelni efekti se kreću od slonovače (aluzija na golotinju), bledila neba i ramova zlatnih poput bujne kose namirisane sandalovim uljem sinestetički upletenim u blagosloveni tamjan, koji se uvlači u sobu. Kroz zamršena čula, duša traži put do tela da bi zajedno zaigrali kičerski ples strasti.

Kič se ne krije u značenju. On se prepoznaje u načinu. Između iskrene ispovesti nekog čoveka o svojim ljubavnim jadima i Danteovih stihova nema razlike u značenju, ali ima razlike u načinu kako je to saopšteno. Dante je posedovao talenat, a iskrene ispovesti pričaju ljudi koji talenat nemaju. Umetnički način uvek je jedan otvoren i složen sistem prepun značenja, za razliku od trivijalnog koje ima jednostavnu slatkoću i lepljivost preliva za baklavu.

Upravo u toj lepljivosti krije se uspeh koji kič ima u masama. On plače nad samim sobom i tako podleže Ničeovoj kritici „osećajčića“ i „punih grudi“ kao argumenta „mehur istine“ sakrivene iza velike laži koju je, među ostalima, smislio čovek da bi što bezbolnije sebe zavarao.